Foto: Index
SMRT je u našu kuću ulazila polako, nekako izokola, kao da nije tu. Zapravo, dugo je nije je bilo ni u naznakama. Smrt, to se događa drugima. O njoj nikad nismo razgovarali, kao ni o seksu.
Iako smo ćutali, u isto vreme smo je se plašili, trudili se da je izbacimo iz glava, stresali se i od najmanjeg crva slutnje, disali sve pliće. Kad bi neko umro, neko od rodbine ili poznanika (prijatelji nisu umirali, da li ih je uopšte bilo?), prećutni je dogovor bio da deca ne idu na sahranu. Tako, na sahrani nisam bio do studentskih dana, što se i videlo na toj prvoj na kojoj sam bio. Više su se bavili mojom hiperventilacijom, lupanjem srca, izbezumljenošću – nego ožalošćenima. Ja sam, naime, bio nešto kao slučajni prolaznik na tuđem sprovodu, niko i ništa. Na kraju sam svojim prisustvom u zapećak bacio i pokojnika i ožalošćene. A zapravo sam se tad prvi put u životu uplašio da ću umreti.
Seoske sahrane delovale su zastrašujuće, ostao je običaj da se kuka na sav glas, uglavnom žene, ali i muškarci. I ta odvratna crnina. Vrane i gavrani.
Sanduci su uglavnom bili otvoreni, tako su pričali, prepričavali, neki čak i fotografisali, pa te fotografije kasnije krili po starim kutijama od cipela, negde u dnu ormara i škrinja. Lica umrlih suvonjava ili podbula, žućkasta ili blago modra, oči uvek upale, usta zatvorena ili privezana pelenom.
Nisu me vodili na sahrane uz objašnjenje da je to nešto strašno, nešto “ne-daj-bože”, nešto gde ne treba da budem, kao da je smrt prelazna.
Ta lažna samouverenost koja se baškarila u našoj kući, to da smo bezbedni, da je smrt tamo negde, taj grč, negovorenje, potiskivanje, laž u koju smo poverovali – sve se to blago uzdrmalo kad mi se jedne godine, nepozvana i ničim izazvana, smrt primakla s leđa, pogano i perfidno, i taman kad je htela da me kljucne, ja se okrenem, zviznem je među oči i pobegnem. I uspem.
Neki nisu uspeli, a neki nisu ni potrčali. Zato se broj ukućana smanjio.
O smrti često razmišljam, i sve češće govorim. Postoje razne smrti, što je zanimljivo, razna umiranja. A o tome je važno govoriti, razgovarati, time se umanjuje strah, mislio sam da se razbija, ali ne, samo se umanjuje, što je isto okej. Važno je videti mrtvo telo, dodirnuti ga, oterati auru straha koja se oko njega širi. Važno je osetiti miris.
Mirno sklopljene šake
Već nekoliko dana, dolazeći na posao, prolazim pored ostataka starog groblja, koje su putari slučajno našli ispod asfalta, i koje sad svakodnevno tim arheologa i drugih radnika otkopava, polako, sloj po sloj. Raznih kostura tu ima, već sam pisao da su mi fascinantne te mirno sklopljene šake. Stanem tako pa buljim u te ostatke. Juče su otkopali i tri dečja kostura, mala, dece do pet godina, jedan pored drugog. Ljudi uglavnom okreću glavu od njih, neki se zaplaču ili prekste, toga se verovatno najviše plaše, da smrt uzme dete. A uzme i uzimala je, uzima uvek.
Smrt je u mom okruženju i dalje tabu. O njoj se nikad ne razgovara, kao ni o umiranju. Samo se trtlja gomila naučenih fraza: ne-daj-bože, pomeri-se-s-mesta, ćuti-ne-spominji-to, a neke obuzme manično kucanje u drvo (sto, glavu, daj-šta-daš) ili pomeranje s mesta. Neki se počešu po dupetu tri puta, kao i to pomaže protiv smrti.
Živimo u kulturi poricanja, potiskivanja, prećutkivanja. Tako smo vaspitani, a tako odgajamo i nove.
Prenosimo grč. Nekad mi se čini da je najveći strah od progovaranja, ono kad pitaš, kažeš, priznaš da ti nije jasno, a pritom nisi ironičan ili ciničan, što su opasni i odvratni odbrambeni mehanizmi. Ciničan si i to je kao okej, nije – samo si nesređen, nesiguran i verovatno: nesrećan.
Razgovaram sa ljudima oko sebe, prijateljima i poznanicima, i svi imamo isti ili vrlo sličan zajednički imenitelj, to kako smo odrastali, kako smo vaspitavani, što nosimo iz kuće i čega se kasnije jako teško oslobađamo, ako uopšte hoćemo, a mnogi neće, a to je: negovorenje. Vučemo tu suspregnutost i grč svud sa sobom. A kad se malo oslobodimo, opustimo, kad progovorimo – kasnije nas ubi savest, osećaj krivice, jer smo pokazali nesigurnost, ranjivost, ali i neke druge osobine, zapravo nimalo loše, kao što su, na primer: potreba za dodirom i strastvenost. A kad bismo u kući bar malo pričali o željama, strahovima, nadanjima, telu i telesnosti – živeli bismo živahnije. Osetili bismo život.