Foto: Fokus, Ilustracija Index
Dvadeset i sedmo poglavlje
Vatra i led
Od dima se više nije moglo pobjeći. Bez obzira na to u
kojoj sam prostoriji bio, svaki mi je udah bio plitak i vruć i
palio mi je pluća.
Sagnuo sam se i uhvatio za koljena, teško dišući. Osjećaj
za orijentaciju mi je oslabio i zbog mraka i zbog bojazni da
neću uspjeti pronaći curu i brata prije nego što bude preka-
sno. Nisam više bio siguran da i sam mogu pronaći izlaz.
Između napadaja kašlja čuo sam kucanje koje je dolazilo
iz susjedne prostorije.
„Pomozite mi! Neka mi netko pomogne!“
Bila je to Abby. Ponovo mi se vratila odlučnost i zatetu-
rao sam prema njenom glasu, pipajući kroz mrak. Rukama
sam opipavao zid, a onda sam osjetio vrata i zastao. Bila su
zaključana. „Golube?“ viknuo sam i povukao vrata.
Abbyn glas je postajao sve paničniji pa sam se odma-
knuo i počeo udarati nogom u vrata, sve dok ih konačno
nisam razvalio.
Stajala je na stolu ispod prozora i tako očajnički udarala
šakama po staklu, da nije ni shvatila da sam provalio u
sobu.
„Golubice?“ rekao sam kroz kašalj.
„Travis!“ viknula je i skočila sa stola u moje naručje.
Primio sam je za obraze. „Gdje je Trent?“
vale niz obraze. „Pokušala sam ga uvjeriti da ide za mnom,
ali nije htio!“
Pogledao sam u hodnik. Vatra je nadirala prema nama,
gutajući prekriveni namještaj naslagan uza zidove.
Abby je uzdahnula na taj prizor, a onda se zakašljala.
Zabrinuto sam se pitao gdje je Trent. Ako je na kraju tog
hodnika, neće uspjeti. Jecaj me gušio u grlu, ali izraz straha
u Abbynim očima uspio ga je nekako zaustaviti.
„Izvući ću nas odavde, Golube.“ Čvrsto sam je poljubio
u usta, brzo i snažno, a zatim sam se popeo na ljestve koje
je u međuvremenu improvizirala.
Gurnuo sam prozor, a kad sam upotrijebio svu preostalu
snagu da razbijem staklo, mišići na rukama su mi podrhta-
vali. „Odmakni se, Abby! Razbit ću staklo!“
Ustuknula je, a cijelo tijelo joj se treslo. Savio sam lakat
i zamahnuo šakom, ispustivši urlik kad sam je zakucao u
prozor. Staklo se raspršilo i pružio sam joj ruku.
„Idemo!“ viknuo sam.
Vatra je već zahvatila prostoriju. Vođen iskonskim stra-
hom, podigao sam je s poda jednom rukom i gurnuo van.
Čekala je na koljenima dok se nisam izvukao, a zatim mi
sirene, a crvena i plava svjetla vatrogasnih vozila i policij-
skih automobila plesala su po zidovima susjednih zgrada.
Povukao sam Abby i jurnuo prema gomili ljudi koja je
stajala ispred zgrade. Pretraživali smo čađava lica u potrazi
za Trentonom i dozivajući ga. Kad god bih viknuo, glas bi
mi sve više pucao. Nije bio tu. Provjerio sam telefon u nadi
da je zvao. Kad sam vidio da nije, bijesno sam ga sklopio.
Osjećao sam kako mi ponestaje nade i prekrio sam usta,
ne znajući što da radim. Brat mi se izgubio u zapaljenoj
zgradi. Nije vani, što me navelo na samo jedan zaključak.
„Treeent!“ vikao sam, izvijajući vrat dok sam pretraživao
gomilu.
Oni koji su pobjegli, grlili su se i jecali iza vozila hitne
pomoći, užasnuto gledajući kako vatrogasni kamioni zali-
jevaju vodom prozore. Vatrogasci su utrčavali u zgradu i
povlačili crijeva za sobom.
„Nije izašao“, šaptao sam. „Trent nije izašao, Golubice.“
Suze su mi se slijevale niz obraze i pao sam na koljena.
Primaknula mi se i zagrlila me.
„Trent je pametan, Trav. Izašao je. Sigurno je pronašao
Pao sam joj u zagrljaj, stežući objema rukama njezinu
majicu.
Prošlo je sat vremena. Plač i jecaji preživjelih i promatra-
ča ispred zgrade pretvorili su se u sablasnu tišinu. Vatro-
gasci su iznijeli samo dvoje preživjelih, a zatim su nastavili
izlaziti praznih ruku. Kad god bi netko izašao iz zgrade,
zadržavao sam dah. Dio mene se nadao da je to Trenton, a
dio se bojao.
Pola sata kasnije, tijela koja su iznosili bila su beživotna.
Umjesto oživljavanja, samo su ih poslagali pored ostalih
žrtava i pokrili ih. Bilo ih je znatno više nego nas koji smo
se uspjeli spasiti.
„Travis?“
Pored nas se pojavio Adam. Ustao sam i povukao Abby
za sobom.
„Drago mi je da ste se izvukli“, rekao je Adam, izgleda-
jući zbunjeno i izvan sebe. „Gdje je Trent?“
Nisam odgovorio.
Pogledali smo prema izgorjelim ostacima Keaton Halla,
iz kojih je izlazio debeli crni dim. Abby je zabila lice u moja
prsa i svojim sitnim šakama čvrsto me uhvatila za košulju.
Bila je to scena iz noćne more, a nisam mogao ništa
drugo osim gledati.
„Moram... moram nazvati tatu“, rekao sam i namrštio se.
„Možda da pričekamo još malo, Travis. Još ništa ne
U plućima mi je gorjelo, baš kao i u očima. Brojevi su mi
se miješali na ekranu dok su mi suze curile niz obraze. „Ovo
jebeno nije u redu. Nije ni trebao biti tu.“
„Bila je to nesreća, Travis. Nisi mogao znati da će se
dogoditi ovakvo što“, rekla je Abby i dodirnula moj obraz.
Lice mi se zgrčilo i zatvorio sam oči. Trebao sam nazvati
oca i reći mu da je Trenton još uvijek u gorućoj zgradi, i da
sam ja kriv za to. Nisam znao može li moja obitelj izdržati
još jedan gubitak. Trenton je živio s tatom dok je pokušavao
pronaći svoj put, i bili su nešto bliži međusobno nego mi
ostali. Počeo sam brže disati dok sam tipkao brojeve, zami-
šljajući očevu reakciju. Telefon mi je bio hladan u rukama,
pa sam privukao Abby k sebi. Iako toga nije bila svjesna, i
ona se sigurno smrzavala.
Nakon što sam izabrao brojeve, pokazalo se ime osobe
koja me istovremeno zvala i oči su mi se raširile.
„Trent?“
„Jesi li dobro?“ vikao mi je Trent u uho, a glas mu je
zvučao panično.
Odjednom sam se nasmijao dok sam gledao u Abby. „To
je Trent!“
Abby je uzdahnula i stisnula mi ruku.
„Gdje si?“ pitao sam, žureći da ga pronađem.
nađemo! Zašto ti nisi ovdje?“
„Kako misliš u Morganu? Bit ću tamo za sekundu, da se
nisi maknuo!“
Odjurio sam vukući Abby za sobom. Kad smo stigli do
Morgana, oboje smo kašljali i jedva dolazili do daha. Tren-
ton je strčao niza stepenice i zabio se u nas.
„Isuse Kriste, buraz! Mislio sam da si izgorio“, govorio je
Trenton čvrsto nas grleći.
„Ti šupčino!“ vikao sam, odgurnuvši ga. „Jebote, mislio
sam da si mrtav! Čekao sam da vatrogasci iznesu tvoje spa-
ljeno tijelo iz Keatona!“
Na trenutak sam se namrštio, a onda ga ponovo privu-
kao u zagrljaj. Ispružio sam ruku i mahao njome kroza zrak,
kako bih napipao Abbyn džemper, pa sam i nju privukao
u zagrljaj. Nakon nekoliko trenutaka pustio sam Trentona.
Trenton je pogledao u Abby, pokajnički se mršteći.
„Oprosti, Abby. Uspaničio sam se.“
Odmahnula je glavom. „Drago mi je što si dobro.“
„Ja? Bilo bi mi bolje da sam mrtav, nego da me Travis
vidio kako izlazim iz one zgrade bez tebe. Pokušao sam te
pronaći nakon što si otrčala, ali izgubio sam se i morao sam
pronaći drugi put. Hodao sam uz vanjski zid u potrazi za
izveli van. Skoro sam poludio ovdje dok sam čekao!“ rekao
je i prešao rukom preko glave.
Obrisao sam Abbyne obraze palcem, a zatim dignuo
majicu i obrisao čađu s lica. „Ajmo odavde. Uskoro će
posvuda biti policije.“
Zagrlio sam brata. On je potom krenuo prema svojem
automobilu, a mi prema Americinoj Hondi. Gledao sam
Abby kako privezuje pojas i zatim se namršio kad je zaka-
šljala. „Možda bih te trebao odvesti u bolnicu. Da te pregle-
daju.“
„Dobro sam“, rekla je, ispreplećući svoje prste s mojima.
Spustila je pogled i vidjela duboki rez na mojim prstima. „Je
li to od borbe ili od prozora?“
„Od prozora“, odgovorio sam i namrštio se ugledavši
njene krvave nokte.
Oči su joj se smekšale. „Spasio si mi život, znaš.“
Namrštio sam se. „Nema šanse da bih otišao bez tebe.“
„Znala sam da ćeš doći.“
Držao sam je za ruku dok nismo stigli u stan. Dugo se
tuširala, a ja sam nam drhtavim rukama nasuo po čašu
viskija.
Dovukla se hodnikom, a zatim se ošamućeno srušila na
krevet.
„Evo“, rekao sam i pružio joj punu čašu zlatne tekućine.
„Nisam umorna.“
Ponovo sam joj pružio čašu. Možda je odrasla okružena
mafijašima iz Vegasa, ali upravo smo se suočili sa smrću,
i to s puno smrti, a i sami smo je jedva izbjegli. „Samo se
pokušaj malo odmoriti, Golubice.“
„Bojim se zatvoriti oči“, rekla je, uzela čašu i otpila. Kad
je sve popila, uzeo sam praznu čašu i spustio je na noćni
ormarić, a zatim sjeo pored nje na krevet. Sjedili smo u tišini
i razmišljali o proteklim satima. Djelovali su nestvarno.
„Večeras je poginulo puno ljudi“, rekao sam.
„Znam.“
„Do sutra nećemo saznati koliko.“
„Trent i ja smo naletjeli na grupu klinaca dok smo izlazili.
Pitam se jesu li se izvukli. Djelovali su tako uplašeno...“
Ruke su joj zadrhtale, pa sam je utješio onako kako sam
najbolje znao. Zagrlio sam je.
Opustila se na mojim prsima a ja sam uzdahnuo. Disanje
joj se ujednačilo i priljubila je obraz uz moju kožu. Prvi put
otkako smo se pomirili, osjećao sam se potpuno opušteno s
njom i sve je ponovo bilo kao prije Vegasa.
„Travis?“
Spustio sam bradu i prošaptao joj u kosu. „Reci, dušo?“
Telefoni su nam zazvonili u isti tren i ona se javila na svoj
„Travis? Jeste li dobro, čovječe?“
„Jesmo, prijatelju. Dobro smo.“
„Dobro sam, Mare. Svi smo dobro“, rekla je Abby i smi-
rivala Americu.
„Mama i tata su izvan sebe. Upravo smo gledali na vije-
stima. Nisam im rekao da si ti tamo. Što?“
Shepley je odmaknuo uho od mobitela da bi odgovorio
roditeljima. „Ne, mama. Da, razgovaram s njim! Dobro je!
U stanu su! Dakle“, nastavio je, „što se, kvragu, dogodilo?“
„Jebeni fenjeri. Adam nije htio da jaka svjetla privuku
pozornost policije. Od jednoga se zapalilo čitavo mjesto...
Loše je, Shep. Poginulo je puno ljudi.“
Shepley je duboko disao. „Netko koga poznajemo?“
„Još ne znam.“
„Drago mi je što si dobro, brate. Ja... Isuse, drago mi je
što si dobro.“
Abby je opisivala užasne trenutke kad je teturala kroz
mrak i pokušavala naći izlaz.
Ustuknuo sam kad je objašnjavala kako je gurala prste
oko prozora pokušavajući ga otvoriti.
„Mare, nemoj dolaziti ranije. Dobro smo“, rekla je Abby.
„Dobro smo“, ponovila je, ovog puta naglašeno. „Možeš me
zagrliti i u petak. Volim i ja tebe. Lijepo se provedite.“
Pritisnuo sam mobitel na uho. „Bolje zagrli djevojku,
Shepley je uzdahnuo. „Samo...“ Ponovo je uzdahnuo.
„Znam, čovječe.“
„Volim te. Ti si mi kao pravi brat.“
„I ti meni. Vidimo se uskoro.“
Kad smo prekinuli vezu, Abby i ja smo sjedili u tišini, i
dalje razmišljajući o onome što se dogodilo. Naslonio sam
se na jastuk i privukao je na grudi.
„Je li America dobro?“
„Uzrujana je. Bit će dobro.“
„Drago mi je što danas nisu bili tamo.“
Osjećao sam kako joj se vilica miče i u sebi sam se prokli-
njao što sam joj zadao još crnih misli.
„I meni“, rekla je i zadrhtala.
„Žao mi je. Puno si propatila noćas. Ne trebam ti dodat-
no otežavati.“
„I ti si bio tamo, Trav.“
Razmišljao sam o tome kako je bilo dok sam tražio Abby
po mraku i nisam znao hoću li je naći, a onda, konačno,
provalio kroz ona vrata i ugledao njeno lice.
„Malokad se bojim“, rekao sam. „Prvi put sam se uplašio
onda kad sam se probudio, a ti više nisi bila pored mene.
Nakon toga, jako sam se uplašio kad si me ostavila nakon
Vegasa. A sad sam se uplašio pri pomisli kako ću morati reći
tati da je Trent stradao u onoj zgradi. Ali, kad sam te vidio
usred vatre, u onom podrumu... prestravio sam se. Došao
mogao izaći.“
„Što to pričaš? Jesi poludio?“ pitala je i odmaknula glavu
da bi me pogledala u oči.
„Nikad mi ništa u životu nije bilo jasnije. Okrenuo sam
se i pošao prema prostoriji u kojoj si bila. I našao sam te.
Ništa drugo nije mi bilo važno. Nisam čak ni znao hoćemo
li se spasiti. Samo sam želio biti s tobom, što god to značilo.
Jedino čega se zaista bojim jest živjeti bez tebe, Golubice.“
Primaknula se i nježno me poljubila. Kad su nam se usne
razdvojile, nasmiješila se. „Onda se nemaš čega bojati. Nas
dvoje smo zauvijek.“
Uzdahnuo sam.
„Sve bih ponovo prošao, znaš. Ne bih mijenjao ni jednu
sekundu, ako to znači da ćemo opet biti tu.“ Duboko je
uzdahnula i nježno sam je poljubio u čelo.
„To je to“, prošaptao sam.
„A što to?“
„Taj trenutak... Kad te gledam dok spavaš... Taj mir na
tvome licu. To je to. Nisam ga osjetio otkako mi je umrla
mama. Ali sada, mogu ga opet osjetiti.“ Još jednom sam
duboko udahnuo i privukao je bliže. „Čim sam te upoznao,
shvatio sam da imaš nešto što mi je potrebno. Pokazalo se
da to nije nešto u vezi s tobom. Radi se o tebi samoj.“
moja prsa. „Važni smo mi, Travis. Ništa nema smisla ako
nismo zajedno. Jesi to primijetio?“
„Da primijetio!? Pa ja ti to govorim cijelu godinu!“
nasmijao sam se. „To je sad i službeno. Fufice, borbe, pre-
kid, Parker, Vegas... pa čak i taj požar. Naša veza može sve
izdržati.“
Podigla je glavu i pogledala me ravno u oči. Vidio sam
kako joj se u glavi stvara plan. Prvi put nisam brinuo zbog
njenog narednog koraka, jer sam znao da ćemo, koji god put
izabrala, tim putem koračati zajedno.
„A Vegas?“ pitala je.
Namrštio sam se, a između obrva pojavila mi se linija.
„Da?“
„Jesi li razmišljao o povratku?“
Obrve su mi se podigle u nevjerici. „Mislim da to nije
dobra ideja.“
„A da odemo samo na jednu noć?“
Pogledao sam po mračnoj sobi, zbunjen.
„Na jednu noć?“
„Oženi me“, izletjelo joj je. Čuo sam te riječi, ali trebalo
mi je malo vremena da ih shvatim.
Glupo sam se nasmijao. Sprdala se sa mnom, ali ako
će joj to pomoći da ne misli na ono što smo upravo prošli,
veselo ću prihvatiti igru.
„Kada?“
Slegnula je ramenima.
„Možemo rezervirati let za sutra. Proljetni su praznici.
„Da vidim sad blefiraš li ili ne.“ Dohvatio sam telefon.
Podigla je bradu i pokazala svoju tvrdoglavu stranu. Nije
ni trepnula.
„American Airlines, kako vam mogu pomoći?“
„Trebao bih dvije karte za Vegas, molim. Sutra.“
Žena je pogledala kad su letovi i upitala koliko planira-
mo ostati.
„Hmmm...“ Čekao sam da Abby odustane, ali to se nije
dogodilo. „Dva dana. Povratne. Što god imate.“
Spustila je bradu na moja prsa, vedro se osmjehujući i
čekajući da završim razgovor.
Žena je tražila podatke za plaćanje pa sam zamolio Abby
da mi doda novčanik. Mislio sam da će se u tom trenutku
nasmijati i reći da prekinem razgovor, ali ona je veselo izva-
dila karticu iz mog novčanika i pružila mi je. Izdiktirao sam
brojeve svoje kreditne kartice djelatnici kompanije, povre-
meno podižući pogled prema Abby. Samo me zadovoljno
slušala. Naveo sam rok dokle mi vrijedi kartica i palo mi je
na pamet da ću platiti dvije avionske karte koje vjerojatno
nećemo iskoristiti. Ipak je imala dobro pokeraško lice. „Hm,
da gospođo. Pokupit ćemo ih na šalteru. Hvala vam.“
Dodao sam Abby telefon, a ona ga je stavila na noćni
„Čekaj, upravo si me zaprosila“, rekao sam, i dalje oče-
kujući da prizna kako se šali.
„Znam.“
„Ovo je bilo stvarno, znaš. Upravo sam rezervirao dvije
karte za Vegas, za sutra u podne. Što bi značilo da se sutra
navečer ženimo.“
„Hvala.“
Stisnuo sam oči. „Kad nam u ponedjeljak počnu preda-
vanja, bit ćeš gospođa Maddox.“
„Oh...“, rekla je i pogledala oko sebe.
Podigao sam obrvu. „Predomišljaš se?“
„Hm. Imat ću sljedeći tjedan dosta posla oko papirolo-
gije.“
Polako sam kimnuo, oprezno se nadajući. „Sutra ćeš se
udati za mene?“
Nasmiješila se. „Aha.“
„Čekaj, ozbiljna si?“
„Aha.“
„Jebeno te volim!“ Uhvatio sam joj lice rukama i čvrsto je
poljubio. „Toliko te volim, Golubice“, rekao sam, ljubeći je.
Jedva je stizala uzvratiti.
„Samo se sjeti toga za pedeset godina, kad te i dalje
budem rasturala u pokeru.“ Zahihotala je.
„Ako to znači šezdeset ili sedamdeset godina s tobom,
dušo... imaš moje puno dopuštenje da pokažeš sve što
znaš.“
Podigla je obrvu.
„Zažalit ćeš zbog toga.“
„Kladim se da neću.“
Njezin slatki osmijeh pretvorio se u izraz lica samouvje-
rene Abby Abernathy, koju samo vidio kako pljačka profe-
uvjeren u to da bi se mogao kladiti u onaj blještavi motor
koji je parkiran ispred kuće?“
„Uložit ću sve što imam. Nisam zažalio ni jedne jedine
sekunde koju sam proveo s tobom, Golubice. I nikad neću.“
Pružila je ruku i ja sam je prihvatio ne oklijevajući, sti-
snuo je i privukao te nježno prislonio usne na njezine prste.
„Abby Maddox...“, rekao sam i nisam mogao zaustaviti
smijeh.
Zagrlila me, zategnuvši ramena dok me stiskala. „Travis
i Abby Maddox. Lijepo zvuči.“
„Zvuči, da. A... što ćemo s prstenjem?“ pitao sam, mršte-
ći se.
„Brinut ćemo o tome poslije.“
„Uh...“ Ušutio sam. Sjetio sam se što imam u noćnom
ormariću. Pitao sam se je li dobra ideja sad joj ga dati.
Nekoliko tjedana, ili nekoliko dana ranije, Abby bi možda
poludjela, ali to smo nasreću prevladali. Barem se nadam.
„Što je?“
„Molim te, nemoj poludjeti“, rekao sam. „Ja sam se...
Pobrinuo sam se i za to. Za taj dio“
„Koji dio?“
Gledajući u strop, uzdahnuo sam jer sam prekasno shva-
tio grešku. „Ma, poludjet ćeš.“
„Travis...“
Krenuo sam prema ladici noćnog ormarića i hitro je pre-
Namrštila se, a zatim otpuhnula da makne mokru kosu
iz očiju. „Što je to? Kupio si kondome?“
Nasmijao sam se. „Ne, Golubice“, rekao sam i zavukao
ruku dublje u ladicu. Konačno sam napipao poznatu kuti-
jicu. Gledao sam izraz njenog lica dok sam izvlačio kutijicu
iz skrovitog mjesta.
Abby je spustila pogled dok sam stavljao plišanu stvar-
čicu na svoja prsa.
Zabacio sam ruku iza glave. „Što je to?“ pitala je.
„A što ti misliš?“
„U redu. Da preoblikujem pitanje. Kad si to kupio?“
Uzdahnuo sam. „Nedavno.“
„Trav...“
„Vidio sam ga jednog dana i odmah znao gdje mu je mje-
sto. Na tvojem savršenom prstiću.“
„Jednog dana - kad?“
„Je li to bitno?“
„Mogu li ga vidjeti?“ nasmijala se, a sive su joj oči zabli-
stale.
Od njene neočekivane reakcije, ponovo sam se široko
osmjehnuo. „Otvori je.“
Lagano je prstom dodirnula kutiju, a zatim dohvatila
zlatnu kukicu objema rukama i polako podigla poklopac.
Oči su joj se raširile, a onda ga je spustila.
„Travis!“ vrisnula je.
„Znao sam da ćeš poludjeti!“ rekao sam, sjeo i uhvatio
je za ruke.
„Jesi li ti poludio?“
„Sve znam. Znam na što misliš, ali morao sam. To je taj.
sebi, nadajući se da neće shvatiti kako sam upravo priznao
koliko sam često gledao prstenje.
Raširila je oči i polako maknula ruke s kutijice. Otvorila
je poklopac iz drugog pokušaja, a zatim je izvadila prsten
iz proreza koji ga je pridržavao.
„To je, Bože... Nevjerojatan je“, prošaptala je kad sam je
uhvatio za lijevu ruku.
„Smijem li ti ga staviti na prst?“ pitao sam, gledajući u
nju. Kad je kimnula, stisnuo sam usne, pa navukao prsten
na njezin prst i pridržao ga prije nego što sam je pustio.
„Tek sad je čaroban.“
Oboje smo neko vrijeme gledali u njezinu ruku. Prsten je
konačno bio na svome mjestu.
„Mogao si za ovo kupiti automobil“, rekla je tiho, kao da
je u nazočnosti prstena morala šaptati.
Dodirnuo sam njezin prst svojim usnama, poljubivši
kožu tik ispred zgloba. „Milijun sam puta zamišljao kako
će izgledati na tvojoj ruci. Sad kad je tu...“
„Što?“ Nasmiješila se, čekajući da završim rečenicu.
„Mislio sam da će proći još barem pet slatkih godina
prije nego što se budem ovako osjećao.“
„Vjeruj mi. Željela sam ovo koliko i ti. Samo imam super
blefersku facu“, rekla je i snažno me poljubila.
Koliko god je želio svući, sve dok na njoj ne ostane samo
prsten, ponovo sam spustio glavu na jastuk i privukao je da
se ispruži pored mene. Ako je postojao način da odvratimo
misli od užasa one noći, uspjeli smo to napraviti.
Ovaj, i još mnogo drugih zanimljivih besteselera potražite u Fokusu!