Ronald Davis u vrijeme snimanja bio je beskućnik oko godinu i pol. Spavao je pod mostovima, u kartonskim kutijama, na klupama, a kad uspije skupiti novac plati si sobu u nekom jeftinom prenoćištu - zimi je najgore.

Ali ono što ga boli više od hladnoće, više od poniženja koje osjeća kad u 6 ujutro opet mora sa svojom čašicom moliti sitniš po stanici vlaka.. boli kad mu netko, eto tako usput, kaže da je propalica.

"Nisam propalica. Ja sam ljudsko biće, trudim se, stalno tražim posao, ali kad me vide u dronjcima znam da ne izgledam pristojno, još kažu da im ostavim broj i da će se javiti.. ali koji broj kad nemam telefon.

Znate, jako je ponižavajuće kad morate moljakati ljude za novac i mahati čašom, većina je dobra prema meni, daju mi malo hrane, nešto novca.. i nije lako kad vam se rugaju da ste propalitet, samo zato što prolazim kroz teško razdoblje. Pokušavam se maknuti s ulice, samo trebam posao.

Na kraju dana, kad svi oni idu nazad svojim kućama.. teško mi je gledati ih.. teško mi je jer bih i ja volio ići svojoj kući. Nisam propalica, čovjek sam!"

Kako odgovara onima koji ga vrijeđaju? Poželi im blagoslov i lijep dan. Jedan se čovjek tako otresao na njega i izvrijeđao ga, otišao do kraja ulice i odlučio se vratiti - ispričao mu se, rekao da je imao jako težak dan i da nije u redu što se na njemu iskalio i rekao mu nešto tako ružno. Dao mu je 30 dolara da si kupi jesti i plati smještaj.

Tako se lako otresamo na sirotinju, a sami se žalimo na tajkune kakvi su prema nama. Nikad ne znaš tuđu životnu priču, pokažimo barem osnovno poštovanje prema ljudima.