Foto: Index
MARKO sedi u sobi koja gleda na dvorište zgrade, u dvorištu je nekoliko stabala višanja, a iza su njive. Zgrada je na obodu sela.
Kombinacija sela i zgrade je tužna, to je promašena kombinacija, luzerska. Marko je sam, mali je, leto je i on čeka da sa mamom i tatom ode na planinu. Tih su godina njegovi roditelji išli na planinu po nekoliko puta, nekoliko puta po nekoliko dana. On je više voleo more, ali to je bilo predaleko, a putevi loši i rizični, kanjon Morače pogotovo.
Trebalo je da idu na Divčibare, u deo koji se zove Beogradsko naselje, u kuću čiji su se vlasnici zvali Grgur i Vojka, dvoje Beograđana koji su ubirali koji dinar izdajući vikendicu onima koji imaju da plate. Marko ih nikad nije video, a njihova imena su mu bila prezanimljiva. Jedne godine su mu poslali knjigu o Voltu Dizniju, ali u knjizi nije bilo ilustracija, samo gust tekst, previše teksta, tekst nerazumljiv, a Marko je tad imao devet ili deset godina, nekoliko puta je pokušao da čita tu knjigu, ali mi je bila predosadna pa ju je stavio na policu, i uzeo Družbu Pere kvržice, ili Družinu Sinji galeb.
Tih je godina Marko pročitao i Crnu braću, France Bevk je to napisao, i plakao je dugo, dugo, jer je u knjizi jedan dečak umro od upale pluća, zato što je morao da se krije u buretu hladne vode. Imao je sreću da su mu učiteljice, a kasnije i nastavnica, bile normalne, pa tih devedesetih godina nisu insistirale samo na Svetom Savi i Marku Kraljeviću, već su đake navodile na čitanje lektire ostale iz socijalizma, knjiga za decu i omladinu u kojima se govorilo o drugarstvu, hrabrosti i solidarnosti. Sa ove vremenske distance mu se čini da drugačije nije ni moglo biti, tih hektičnih godina, u tom selu u vojvođanskoj zapizdini – one su mogle da rade šta im padne na pamet, kontrole nije bilo, kontrolisali su se oni važniji, oni u centru i bliže centru, oni gde je bilo više moći. Tako je Marko uspeo da pročita nekoliko metara lektire ostale iz jugoslovenskog socijalizma, što je u kombinaciji sa partizanskim filmovima, serijom Otpisani, filmovima sa Borisom Dvornikom, Radmilom Savićević, Pavlom Vuisićem, Nedom Arnerić, Milenom Dravić, Ljubišom Samardžićem, pa čak i Evom Ras, u njegovoj glavi stvorilo svet satkan od drugarstva, sigurnosti i humora.
Ništa, idi gledaj crtani
Kad bi na tv-u, u vestima,video snimke rata, pogledao bi u babu, a ona bi prozborila: To je neđe daleko. Kada je Minin tata poginuo, učiteljica zanemela a Mina se izbezumila, mama ju je obukla u crninu koju je onda ona, tako mala, nosila godinu dana ili duže, Marko je pitao mamu i tatu – u kakvom je to ratu poginuo Minin tata, ko ga je ubio? Oni su samo otpuhnuli i promrmljali nešto tipa nedajbože, ili sl. Seća se Marko da su im se noću nekad tresla stakla na prozorima i vratima, kao kad prolaze kamioni, ali to nisu bili kamioni. Kada bi ujutru pitao šta je to bilo, mama i tata su mu govorili: Ništa, idi gledaj crtani.
Tako Marko nije imao pojma da se na stotinjak kilometara od njihove zgrade na obodu sela – dešava rat, pravi rat, ozbiljan, rat u kojem razni očevi ginu, neki su u logorima, neki nestaju, a njihove kćeri plaču, ili su i one ubijene, a neke su silovane. O ratu se u njihovoj zgradi nije govorilo. Pravio se sok od zove, brale su se višnje i redovno se kuvao ručak.
Ciao, Vesna
Tog avgusta Marko se radovao Divčibarama više nego ranije, ostaće tamo desetak dana, šetaće kroz šumu, sklanjati se od zmija, braće biljke koje će onda presovati, a možda će opet videti Vesnu Čipčić, čija je vikendica bila nekoliko kuća od njih. Prve godine kad je video Vesnu, stao je ispred nje i gledao je dugo, možda nekoliko minuta. Ona mu se nasmejala, pitala ga kako se zove, koliko godina ima. On ju je samo gledao, tu glumicu iz serija i filmova koje je voleo, gledao joj je u zube, velike bele zube, on nikad nije video takve zube, buljio je u nju, a ona je ljuštila krompir. Onda mu je mama prišla, povukla ga da idu, a Vesni se izvinila što se on tako ponaša. Ne ponašam se, samo sam je gledao – odbrusio je uvređeno. Onda su se njih dve smejale.
Ti hleba i dve tepsije bureka
Marko, dakle, sedi u sobi koja gleda na višnje i njive, počinje da se pakuje, danima se pakuje, bira i prebira po stvarima, knjigama, sveskama, olovkama, bojicama, poneće i tetris, on ima tetris sa 1001 igrom. Krenuće za dva dana, ili tri. Vratiće se sredinom avgusta, a onda će početkom septembra napisati najbolji sastav na temu Kako sam proveo letnji raspust. Pisaće malo o onom što se desilo, malo će izmisliti, on uvek malo izmisli, doda, dopiše – jer tako je zanimljivije, a niko neće znati da je slagao.
Učiteljica će mu dati peticu, pohvaliće ga, onda će ga prozvati da pred razredom pročita svoj uradak, on će samouvereno stati pred preko trideset drugova i drugarica i početi – onako značajno, teatralno, imitirajući dikciju tv spikera, voditelja i voditeljki onih vesti i dnevnika u kojima su išle slike rata.
Pakovanje prekida mama, koja mu kaže da brzo obiđe sve pekare, da kupi tri hleba i dve tepsije bureka. Popodne je, možda više nema ništa u pekarama, a i šta će nam to – pita je Marko. Ne zapitkuj sad, nego požuri, evo ti pare, a ako nema dovoljno, uzmi na dug i reci da ću ja platiti sutra – odgovara mu ona histerično. Marko istrčava iz stana i kreće do prve od tri seoske pekare. Ubrzo se vraća, burek je vruć i mastan, mama još brže otpakuje sve to, seče burek, raspoređuje ga po tanjirima. Postavili su sto koji je za šest osoba, ali na njemu je preko deset tanjira.
Mama, ko to dolazi – pita Marko. Tvoja tetka Živka, i njeni, i baba – odgovara mu raspoređujući onaj burek. Mama, ko su oni – Marko ne odustaje. Idi sad, šta si tu stao, moram sve stići, sad će oni – odgovara mu i on se povlači u sobu. Nastavlja pakovanje, nema pojma ko im to dolazi i zašto.
Za manje od pola sata stan je pun, neki ljudi koje nikad nije video, neka deca, baba. Govore brzo i nerazumljivo, neki plaču, ona deca se stide, a baba samo ponavlja: Ne možem živsti, ne možem živsti... Marko ne razume šta ona to priča, kako oni to govore, odakle su došli. Svi ga ljube i štipaju po obrazima, što mu ide na živce. U jednom trenutku, ničim izazvan, on ih pita: Do kad ostajete, pošto mi idemo na Divčibare. Baba se rasplače, njega mama odvede u stranu i pljusne preko labrnje: Sram te bilo, pa oni su došli iz rata, izbegli, jedva su živu glavu izvukli, a ti tako...
Marko plače, žao mu je što ga je mama pljusnula, i pojma nema ko su ti ljudi, odakle su došli, koliko ostaju i o kakvom ratu pričaju.
Goran
Dani prolaze, kuća je i dalje puna, na Divčibare se ne ide. Marko je tužan i ljut, i dalje mu ništa nije jasno, niko mu ne odgovara na pitanja, samo ga ućutkuju, a neki ga stalno grle i plaču. Odvratno mu je, jedva čeka da svi odu. Noću se plaši, jer ta baba ima astmu, stalno se guši, već su nekoliko puta zvali hitnu pomoć.
Počinje septembar, uskoro će morati da napiše sastav Kako sam proveo letnji raspust. Ne zna šta da napiše, sad ne može pisati o Vesni Čipčić jer će svi znati da laže.
Svi sede u učionici, učiteljica kasni. Onda dolazi s nekim dečakom. Ovo je Goran, vaš novi drug. Gorane, sedi pored Marka. Goran priča isto kao ona baba, teško ga je razumeti, učiteljica ne govori kako je i zašto Goran došao kod njih. Ali njih dovojica se sprijateljuju, postaju najbolji drugovi, idu zajedno do škole, zajedno se vraćaju. Marko počinje da ga zapitkuje o tom ratu, Goran je prvi koji mu odgovara. Marko je zblanut, ništa nije znao, kako je moguće da baš ništa nije znao.
Nije znao jer se kuvao ručak.
Marko ni danas ne zna mnogo, ali stalno zapitkuje. Sve više ljudi mu odgovara.
A vreme je i da ponovo pročita one lektire.