Momčilo Đurđić jedan je od osnivača srpske Demokratske stranke i nekoć bliski suradnik pokojnog premijera Srbije Zorana Đinđića. Za Index je napisao esej o izborima u Srbiji.
PARLAMENTARNI, predsednički i beogradski izbori koji će se održati 3. aprila u Srbiji dobili su sasvim novu dimenziju zahvaljujući agresiji Rusije na Ukrajinu. Da nije toga izbori bi bili samo još jedna mučna rutina sa potpuno izvesnim ishodom.
Retku novinu, neku vrstu osveženja na političkoj sceni Srbije u međuizbornom periodu, predstavlja koalicija Moramo, gde se poznatim igračima pridružio "Ekološki ustanak - Odbranimo reke Stare Planine". Predvođeni Aleksandrom Jovanovićem Ćutom, beskompromisnim gerilcem, ovaj izvorno lokalni pokret prerastao je u nacionalnu i regionalnu snagu koja je uspela da zaustavi izgradnju mini hidroelektrana i litijumska istraživanja kompanije Rio Tinto.
Tako krupne ustupke Vučićeva vlast u proteklih deset godina nikada nije morala nikome da učini. Iako se predstavljaju kao zeleno-leva koalicija njihov ideološki profil nije do kraja jasan jer izbegavaju da se eksplicitno izjasne oko ključnih strateških pitanja srpske politike.
Nestale su ideološke razlike
Ono što je, s druge strane, dobro poznato i nepromenjivo jeste profil i retorika ostalih opozicionih stranaka, izuzimajuće regionalne i autonomaške. Prošarani kadrovima desničarske Demokratske stranke Srbije i radikalizovani mladim snagama iz redova opskurnih profašističkih organizacija kao što su Dveri Srpske i Obraz, oni čvrsto stoje na proruskim, prokosovskim, antievropskim i antiNATO pozicijama.
Koliko više ne postoje inače poželjne ideološke razlike među strankama govori i činjenica da su se na istoj pozornici našli jedna Demokratska stranka i Dveri, što je do skora bilo nezamislivo. Najuticajnija figura srpske opozicije koja je najviše i doprinela toj "sabornosti bez identiteta" Dragan Đilas, vuče konce iz duboke pozadine jer ga je višegodišnja uporna stigmatizacija Vučićevih medijskih huškača proskribovala u javnosti.
Ipak, ono što je najveća enigma u vezi Đilasa jeste pitanje uticaja njegovog kuma i najbližeg poslovnog saradnika Mlađana Đorđevića. Đorđević je višegodišnji "koordinator" i spiritus movens ruske agenturne mreže u Srbiji, Crnoj Gori i BiH zaokružene "roditeljskim" patronatom Srpske pravoslavne Crkve. Slušajući ga kako i šta priča ovih dana u medijima ne mogu se oteti utisku da podrška ruskoj agresiji, među strankama i na ulici, dolazi baš iz te kuhinje.
Nemir u dušama srpskih patriota
Upravo je Mlađan Đorđević, uz lidera DSS Jovanovića, među prvima optužio Vučića da će nakon izbora okrenuti leđa i izdati rusku stranu. Zanimljivo da se ova vrsta sumnje u Vučića, doduše na indirektan način, lansira i iz pravca vladajućih struktura. Pre par nedelja pojavila se peticija protiv uvođenja sankcija Rusiji sa nizom zanimljivih, ali očekivanih potpisnika.
Ono što predstavlja jednu vrstu iznenađenja jeste potpis prvog koalicionog partnera Vučićeve SNS, nominalno drugog čoveka države i lidera Miloševićeve Socijalističke partije Srbije Ivice Dačića. S obzirom da se peticije uvek upućuju nekome i na neku adresu postavlja se pitanje kome je Dačić uputio zahtev i izrazio bojazan za sudbinu srpsko-ruskih odnosa?
Naknadno, široko ignorisanje ove inicijative u prorežimskim medijima ukazuje šta bi Vučić mogao da misli o njoj. Pogotovo što se Dačić obreo u društvu sa opozicionim Matijom Bećkovićem, sinom Vojislava Šešelja Aleksandrom, predsedničkim kandidatom jedne od opozicionih koalicija Miladinom Ševarlićem, proljotićevskim ideologom Dragoslavom Bokanom...
Razlog za nemir u dušama srpskih patrijota pronađen je u polurečenici koju je Aleksandar Vučić izgovorio na početku ruske agresije, odbijajući da Srbija uvede ekonomske sankcije Rusiji. Naime, Vučić je tada rekao da "...Srbija, U OVOM TRENUTKU, nije spremna da uvede sankcije Rusiji...".
Politička šizofrenija
Naši vidovnjaci kojima su "preventivne akcije" u srcu, i baš zbog toga imaju potpuno razumevanje za "specijalnu vojnu operaciju" Rusije u Ukrajini, odmah su bacili pasulj i kosti na sto i "pročitali" da nam se smeška izdaja. Ako prostudirate sadržaj i suštinu nastupa institutskih i centarskih analitičara, penzionisanih generala i udbaša, prepoznaćete kontradiktorni narativ gde se nominalno, papagajski podržava srbijanska osuda ruske agresije u Generalnoj skupštini UN, ali se u svemu ostalom izgovorenom, pre i posle toga, ona suštinski i vrednosno u potpunosti osporava.
Taj obrazac političke šizofrenije kao stil ponašanja proizilazi iz najstrašnijeg nasleđa koje je Slobodan Milošević ostavio svome narodu. Tu mislim na ono što bih nazvao "NEMOGUĆA POZICIJA". Kada imate situaciju da dva najvažnija deklarisana strateška interesa Srbije – ulazak u EU i očuvanje Kosova i Metohije – stoje u direktnom sukobu i isključuju jedan drugi, onda je belodano jasno u kakvom se začaranom krugu vrti srpska politika.
Drugo važno pitanje - nacionalizacija Naftne industrije Srbije
Pored teme mogućeg uvođenja ekonomskih sankcija Rusiji, koja se neočekivano nametnula i dramatizovala predizborni galimitajas lažnog i nespojivog, kao tema broj dva, koja je direktno povezana sa prethodnom jeste potencijalna nacionalizacija skoro potrošene Naftne industrije Srbije.
Poznato je da je ta kompanija u većinskom vlasništvu ruskog Gaspromnjefta i da je kupljena za bagatelnih 400-450 milijuna evra, sa ugovornim privilegijama koje su, za istu firmu, nezamislive u Rusiji. Novu "nemoguću poziciju" je otvorila odluka institucija EU da uvede sankcije firmama koje su u većinskom ruskom vlasništvu.
Ono što u ovoj odluci predstavlja iritantnu podlost i neprincipijelnost jeste činjenica da članice EU sebi zadržavaju pravo da trguju sa ruskim naftno-gasnim sektorom dok nečlanicama, kao što je Srbija, to pravo sankcionišu (?!). Tu dolazimo do Gaspromnjefta koji u Srbiji većinski, sa preko 56%, poseduje kompletnu gasno-naftnu infrastrukturu uključujući i rafinerijske potencijale.
Nema "spavanja" za Srbe i Hrvate
Sankcijama bi bila onemogućena nabavka i uvoz komponenti koji su neophodne za preradu nafte i ostalih derivata što bi Srbiju dodatno energetski osakatilo i umrtvilo. Dok ovo pišem stiže vest iz Hrvatske: Janaf (Jadranski naftovod) pozivajuće se na odluke EU institucija najavljuje prekid isporuke sirove nafte Srbiji od 15.maja. Nema "spavanja" za Srbe i Hrvate.
Ova situacija otvara raspravu o nacionalizaciji nafne industrije što predstavlja jedini način da se izbegnu sankcije. Spominje se otkup od strane države po nekoliko puta višoj ceni nego što je kupljena od države, što je potpuno besmislica kada se zna da su Rusi "po ubrzanom postupku" skoro iscrpli energetske potencijale NIS-a.
Imajući u vidu da se radi o neobnovljivim resursima postavlja se pitanje zašto bi Srbija bilo šta platila Rusima. Pogotovo treba imati u vidu da je ruska strana prilikom kupovine direktnom pogodbom dobila super povlašćenu rudnu rentu od 3% koja je zakonski u Srbiji tada iznosila 7%. Ako se tome doda da rudnu rentu u matičnoj državi Rusiji, Gaspromnjeft plaća 22%, mogu se sagledati razmere ozakonjene pljačke kojom je Srbija platila i plaća cenu ruskog veta u Savetu bezbednosti UN.
Nemoguća pozicija, a?
Da li će se Vučić usuditi da izađe iz začaranog kruga Miloševićevog nasleđa i Srbiju sačuvati od onoga što joj se sprema u sinergiji sa daljim pooštravanjem pritisaka na Rusiju, svakako nećemo saznati pre 3. Ono što trenutno predstavlja najveći razlog za brigu - za razliku od devedesetih kada je Srbija u opoziciji i među pokretima mladih i studenata imala autentičnu političku i vrednosnu alternativu - jeste činjenica da taj demokratski i proevropski potencijal danas ne postoji.
Da mi je neko pre samo nekoliko godina rekao da će Srbija u martu 2022. imati opoziciju i društvo koji su daleko regresivniji i rusofilniji od vlasti i države, rekao bih mu da odjebe, u skokovima. Ovako ću se tek ugristi za jezik i nadati da će moji arhineprijatelji smoći snage i hrabrosti da učine ono što nisu umeli i smeli moji prijatelji.
Nemoguća pozicija, a?
*Stavovi izneseni u kolumnama i komentarima su osobni stavovi autora i ne odražavaju nužno stav redakcije Index.hr portala