Jo Nesbø: Čarobna kupka doktora Proktora (2.)

 

 

LISIN OTAC, zapovjednik, probudio se na svom kauču s okusom novinske tinte na ustima. To je bilo zato jer je, kao i obično, zaspao s novinama na licu i hrkao toliko žestoko da bi sa svakim novim udisajem zalelujao zavjese na prozorima, a novine, i to onu stranicu s vremenskomprognozom, usisao u usta. Pogledao je prema satu i zadovoljno uzdahnuo; shvatio je da je uskoro vrijeme za krevet i počinak. Ali, prvo sendvič od piletine. Ili dva sendviča. Odložio je novine na kuhinjski stolić, prebacio teret svoga ogromnog trbuha preko ruba kauča i time se automatski osovio na noge i zaljuljao.

 

– Hej – rekao je kada je ušao u kuhinju.

 

Lisa je stajala tik uz kuhinjske elemene, a pored nje, na stolici, stajao je Mrva. Zapovjednik se sjetio da je to onaj sitni susjed, sin one čudnovate obitelji koja je na proljeće doselila u Topničku ulicu. Čajnik ispred Lise i Mrve ispuhivao je paru.

 

– Nego, niste li vas dvoje ipak malo premali da biste pili kavu? – pitao ih je i zijevnuo. – I to ovako 

kasno?

 

– Jes’r, el commandante– odgovorio mu je Mrva. – Ne kuhamo kavu.

 

Tek tada je Zapovjednik primijetio da u oblaku pare koja izlazi iz čajnika Lisa drži nešto nalik razglednici.

 

– Što vas dvoje smjerate?

 

– Vrati se u dnevni boravak, tata – rekla mu je Lisa. 

 

– Hej, ja sam ovdje zapovjednik! – rekao je Zapovjednik. – I želim znati što vas dvoje smjerate!

 

– Žao nam je, el commandante – rekao je Mrva. – Ali, ovo je strogo povjerljivo, i kad bismo vam rekli, znali biste previše. A vi dobro znate što se događa onima koji znaju previše, zar ne?

 

– Što? – pitao je Zapovjednik, stavljajući ruke na bokove. 

 

– Odrežu im jezik tako da više ne mogu pričati. I odrežu im sve prste na desnoj ruci tako da ne mogu ni pisati.

 

 

– A što ako tad otkrijete da sam ljevak? – pitao je Zapovjednik.

 

– Pa, onda biste stvarno bili nesretni, jer ćemo vam morati odrezati prste na toj ruci.

 

– A što ako mogu pisati tako da držim olovku među nožnim prstima?

 

– Onda režemo obje noge, el commandante. Žao mi je, ali špijunski posao je ozbiljna stvar.

 

– Da, očito jest – uzdahnuo je Zapovjednik.

 

– Ali, gledajte to s vedrije strane – rekao je Mrva. – Ako ostanete bez nogu, možete ležati na kauču do Uskrsa, ne treba vam više vosak za skije, ne trebate prati čarape niti vezivati vezice na cipelama.

 

– Ima nešto i u tome… – rekao je Zapovjednik. – Ali, što ako shvatim da mogu staviti olovku u usta i tako pisati? Ili slati signale treptanjem, Morseovom abecedom?

 

– Žao mi je što ste sve to shvatili el commandante. Sad nam ne preostaje ništa drugo nego da vam 

odmah, u startu, odrubimo glavu. 

 

Zapovjednik se nasmijao tako snažno da mu se drmusao trbuh. 

 

– Dosta glupiranja, vas dvojica – rekla je Lisa. 

 

– Tata, izlazi van! To je zapovijed.

 

Kad je Zapovjednik konačno otišao, odmahujući glavom, Lisa je maknula razglednicu s pare. Sjeli su za kuhinjski stol pa je vrlo oprezno, uz pomoć pincete, Lisa skinula markicu.

 

– Uspjelo je! – vrisnula je. – Kako si samo znao da će para opustiti ljepilo na markici?

 

– Ma, samo malo osnovne forenzike – rekao je Mrva, ali zapravo je i sam djelovao malo iznenađeno.

 

– Tu ispod je nešto napisano, tu na mjestu gdje je bila markica, ali rukopis je previše sitan da bismo uspjeli pročitati – rekla je Lisa i približila razglednicu svjetlu. – Možda bi to bilo tebi lakše jer si…Pa… Manji?

 

– Kakve to ima veze s bilo čim? – pogledao ju je Mrva, podižući obrvu.

 

Lisa je slegnula ramenima. – Sitniji ljudi nose manji broj odjeće i zadovoljni su s manjim automobilima. Zašto onda ne bi vidjeli i manja slova?

 

– Daj da vidim – promrmljao je pa zgrabio razglednicu i opet se zaškiljio u nju. 

 

– Nula bodova – rekao je pa ispružio ruku prema Lisi ne pogledavši je. – Povećalo, molim.

 

Lisa se sagnula prema ladici, pronašla mamino povećalo i stavila ga u Mrvinu ispruženu ruku. Kad je vidio što piše, Mrva je rekao: – A-ha.

 

Jer ono što je vidio bilo je ovo:

 

 

– Razumijem – promrmljao je Mrva pa povećalo još malo približio razglednici. –  U Parizu idite odmah u Hotel Frainche-Fraille. Kad ste tamo… … srdačno, Doktor Proktor

 

– Hej! – viknuo je Mrva. – Što je ovo? Nedostaje dio.

 

– Valjda se opralo s vodom – promrmljala je Lisa preko njegovog ramena. – Kaže li još što?

 

Mrva je još više približio povećalo. 

 

P.S. Sakrio sam ključ laboratorija na vrlo pametnom mjestu – ispod otirača.

 

– Što onda čekamo? – viknuo je Mrva.

 

– Priprema, pozor… – vrisnula je Lisa.

 

– Sad – zaurlali su zajedničkim snagama.

 

Sjurili su se sa stolaca. Lisa je u kuhinji prevrtala po donjoj ladici sve dok nije pronašla tatinu bateriju, a onda su istrčali na Topničku ulicu, na kojoj su mrak i tišina pali preko dvorišta i drvenih kuća. Mjesec je, pak, bio znatiželjan i virkao je prema njima dok su se penjali preko ograde koja je okruživala najmanju kuću u ulici i dvorište s najvećom travom. (Doktora Proktora ipak neko vrijeme nije bilo ovdje.) Zatim su projurili pored kruške, dalje prema podrumu i podignuli otirač. I, naravno, na mjesečini je zasjao ključ. Uglavili su ga u bravu na starim, neofarbanim vratima i okrenuli, a metal je pomalo jezivo škripnuo. Oboje su stajali i gledali u vrata.

 

– Ti prvi – promrmljala je Lisa.

 

– Nema problema – rekao je Mrva i progutao knedlu. Duboko je uzdahnuo. A onda je udario u vrata što je snažnije mogao. Šarke su sablasno zaječale i vrata su se otvorila. Zapuhnuo ih je hladni, oštri podrumski zrak, a pored glava im je nešto proletjelo i nestalo u noći. Nešto što je moglo biti ili neobično velik moljac ili prosječno veliki šišmiš. 

 

– Fuj – rekla je Lisa.

 

– I bljak – dodao je Mrva. A onda su upalili bateriju i ušli.

 

Lisa se osvrnula. Čak je i inače dobronamjerno stablo kruške izgledalo kao da pruža svoje vještičje prste prema mjesecu. Snažnije je stegnula jaknu pa pojurila za Mrvom. Ali on je već nestao i oko sebe je mogla vidjeti jedino potpuni mrak. 

 

– Mrva? – prošaputala je Lisa jer je znala da se u mraku osjećaš još usamljenije ako pričaš glasno. 

 

– Ovamo – prošaputao je Mrva. Slijedila je zvuk i vidjela snop svjetla iz baterije kako joj pokazuje na nešto na zidu.

 

– Jesi li pronašao vremensku kupku? – upitala je.

 

– Ne – rekao je Mrva. – Ali sam pronašao najvećeg pauka sjeveroistočne hemisfere. Ima sedam nogu i nije ih baš brijao u zadnje vrijeme. A usta su mu toliko velika da mu možeš vidjeti i usne. Pogledaj ovu zvjerku, ha?

 

 

Lisa je na podrumskom zidu spazila poprilično običnog i ni po čemu posebno velikog pauka.

 

– Sedmonožni peruanski pauk usisač. Oni su izuzetno rijetki! – šaptao je Mrva uzbuđeno. – Preživljavaju tako što love druge kukce i isisavaju im mozgove.

 

– Mozgove? – pogledala ga je Lisa. – Mislila sam da kukci nemaju mozgove.

 

– E, pa to je upravo i razlog zašto su sedmonožni peruanski paukovi usisači tako rijetki –prošaputao je Mrva. – Teško pronalaze hranu.

 

– A kako ti to sve znaš? – pitala je Lisa.

 

– To ti sve piše u…

 

– Ne moraš reći – prekinula ga je Lisa. – U ‘Životinjama za koje biste željeli da ne postoje’?

 

– Točno – rekao je Mrva. 

 

– Pa ako ti odeš potražiti vremensku kupku i kvačice za nos, ja ću pokušati uhvatiti ovog rijetkog pauka. Može?

 

– Ali imamo samo jednu bateriju.

 

– Pa zašto onda ne upalimo svjetlo?

 

– Svje… – zaustila je Lisa i lupnula se dlanom po čelu, kao da će reći pa da.

 

– Zašto se toga ranije nismo sjetili?

 

– Zato jer onda ne bi bilo tako divno sablasno – rekao je Mrva i uperio bateriju prema prekidaču za svjetlo koji je bio pored vrata. Lisa je kliknula i odjednom je laboratorij Doktora Proktora obasjala 

svjetlost.

 

Bilo je tu kotlića, kanti, ekspres-lonaca, police su bile pune zjedlica i tegli sa različitim vrstama mješavina praha i kemikalija. Bilo je tu i željeznih cjevčica, staklenih cjevčica, epruveta i općenito svakakvih vrsta cijevi – čak i stara puška s hokejskim pakom koji joj je bio privezan za cijev. A do puške, na zidu, bila je ovješena fotografija koju je Lisa toliko voljela. Doktor Proktor u mladim danima, na svom motoru, u Francuskoj. Ona je sjedila u prikolici – predivna Juliette Margarine, duge, kestenjaste kose. Njegova djevojka i ljubav njegovog života. Smijali su se i izgledali tako sretno da je to ispunjavalo Lisino srce toplinom. U posljednjoj razglednici koju je poslao, napisao je da joj je na tragu. I u onoj prijašnjoj razglednici koju je poslao iz Pariza, u lipnju, napisao je da joj je na tragu. Možda ju je sad pronašao?

 

Lisa je nastavila pretraživati sobu i zastala kad je primijetila gotovo praznu staklenku na čijem je dnu bilo nešto crveno, u boji jagoda. Ali, njezinu pažnju nije privukla ta boja jagoda, već naljepnica. A naljepnica je izgledala ovako:

 

Lisa je uzela staklenku s police i krenula prema velikom, prašnjavom ormaru. Izvukla je ladicu na kojoj je pisalo – NEPATENTIRANI IZUMI – pa prevrtala po fasciklima dok nije došla do slova F. Tamo se, naravno, nalazio jedan na kojem je pisalo: 

 

– FRANCUSKE KVAČICE ZA NOS.

 

Otvorila je fascikl, preokrenula ga, a iz njega su ispale dvije plave kvačice za nos koje su djelovale posve obično. Ali, nije bilo uputa. Stavila ih je u džep od jakne i objavila:

 

– Našla! Ajmo odavde.

 

Okrenula se i vidjela Mrvu kako stoji na klupici. Cijelu ruku ugurao je u jednu staklenku. 

 

– Što radiš?

 

– Uzimam malo prdonautskog praha, a što bi drugo?

 

– Mrva! Ta stvar je opasna, i potpuno protuzakonita!

 

– Pa? Tuži me – rekao je Mrva. – Osim toga, normalna količina prđenja je sasvim zdrava.

 

– Normalna količina? Zadnji put kad si uzeo žličicu tog praha, prdio si toliko jako da si se isprdio u svemir!

 

– Pretjerivanje prepusti meni, molim te – rekao je Mrva, usipajući šaku svijetloplavog prdonautskog praha u malu plastičnu vrećicu koju je zatim čvrsto zavezao i stavio u džep. – Možda sam odletio pedesetak metara u zrak, i to nije visoko ako to usporediš s… Pa… Recimo Eiffelovim tornjem. Ti si djevojčica, što znači da nemaš nikakav talent za prđenje. Vi djevojčice jedva uspijete ispustiti neki mali mišji prdac – prdnuo je Mrva i to vrlo prosječnim prdcem u ovome trenutku. – Jesi li čula? – pitao je. – Ajde sad ti.

 

– Ufff – rekla je Lisa. – I ja prdim, ali samo onda kad je to aspolutno nužno.

 

– Oh, draga moja gospođice Meki Prdac – rekao je Mrva, pa vratio poklopac na staklenku i skočio s klupe. – Službeno se s tobom kladim u vrećicu karamela da nikad nećeš prdnuti tako jako da bi to ljudske uši uopće mogle čuti. Bolje ti prepusti prđenje nama dečkima.

 

– Samo čekaj – rekla je Lisa.

 

– Čekaj i slušaj, misliš – rekao je Mrva, stavljajući dlan iza uha. – I što čujem? Ništa!

 

Ugasili su svjetlo, zaključali vrata, ugurali ključ ispod otirača, odšetali kroz dvorište i zaustavili se ispod kruške da pogledaju prema mjesecu.

 

– I, znači, idemo u Pariz – rekla je Lisa. – Sami.

 

– Sami zajedno – ispravio ju je Mrva. – I Pariz nije tako daleko.

 

– Dalje je od Sarpsborga – rekla je Lisa. U to mjesto preselila je njezina najbolja prijateljica.

 

– Nešto malo dalje – rekao je Mrva.

 

– Moram prvo pitati roditelje – rekla je Lisa. 

 

– Ma zaboravi – rekao je Mrva. – Nikad te neće pustiti. Reći će ti samo da popuniš prijavu za nestale osobe za Doktora Proktora i da to pošalješ pariškoj policiji. I onda oboje znamo što će se dogoditi.

 

– Da? – pitala je Lisa pomalo nesigurno. – Što će se dogoditi?

 

– Ništa – rekao je Mrva. – Nijedna odrasla osoba neće vjerovati u sve ono što je Doktor Proktor smislio. – Nestao je zato jer je koristio vremensku kupku? Jeste li ikad čuli nešto tako besmisleno? – Zato se profesor i javio nama. Znao je da mu nitko drugi neće vjerovati, zar ne? 

 

– Možda – rekla je Lisa oprezno. – Ali… Ali, jesi li ti stvarno siguran da mu mi vjerujemo? Mislim, on je drag i sve to, ali je malo… Pa ovaj… Lud.

 

– Naravno da sam siguran da mu vjerujemo – rekao je Mrva. – A Proktor nije samo malo lud. On je 

potpuno nenormalan.

 

– Točno – rekla je Lisa. – Pa kako onda možeš biti toliko siguran?

 

– Jednostavno, draga moja Lisa. Doktor Proktor je naš prijatelj, a prijatelji jedni drugima vjeruju. 

 

Lisa je dugo gledala u mjesec i onda kimnula glavom.

 

– Ovo je – rekla je – najistinitija stvar koju si izgovorio u posljednje vrijeme. I onda, što da radimo?

 

– Pa, sutra je petak, zar ne? Znači, sad ideš doma i reći ćeš roditeljima da te Anna, koja se preselila u Sarpsborg, pozvala na vikend. I da ćeš poslije škole sjesti na vlak, i da će te njezina obitelj pokupiti na željezničkoj stanici.

 

– Hm, to bi moglo upaliti – rekla je Lisa, grizući usnicu. – A ti?

 

– A ja ću mami reći da idem na put s orkestrom, u Arviku preko vikenda.

 

– Na put s orkestrom? Baš tako iznenada?

 

Mrva je slegnuo ramenima. – Moja mama neće ni trepnuti. Ona ti uopće ne pazi na takve stvari. Zapravo, vjerojatno će biti sretna što će me se riješiti na nekoliko dana. No, uglavnom, ti sutra u školski ruksak trebaš spakirati dodatnu robu, ne puno, samo nekoliko stvari koje počinju slovom P. Putovnicu, pidžamu, pepermint bombone i takve stvari. Onda ćemo otići u školu i pretvarati se kao da je sve posve normalno. U redu? A nakon škole ćemo otići u grad do tog nekog urara…

 

– Baloner urara – rekla je Lisa.

 

– Točno. Prodat ćemo markicu, otići autobusom na aerodrom, kupiti karte za idući let za Pariz, ukrcati se i – eto nas.

 

Lisa je grizla donju usnicu i razmišljala o tome što je Mrva rekao. – Eto nas ovo, eto nas ono – mislila je. 

 

Kad Mrva tako priča, sve stvari koje su zapravo jako komplicirane djeluju tako jednostavno. 

 

– Onda? – pitao je Mrva. – Što kažeš?

 

Lisa je pogledala staklenku koju je držala u ruci. Na mjesečini je sjajio prah boje jagoda, predivan i zagonetan. Nestati u vremenu? Vremenska kupka? Francuske kvačice za nos? Sve je to strašno čudno.

 

– Mislim da bi bilo najbolje da razglednicu ipak pokažemo mom tati – rekla je oklijevajući.

 

– Najbolje? – pitao je Mrva. – Da je to najbolje, onda bi to Doktor Proktor i predložio u svojoj razglednici!

 

– Znam to, ali daj budi malo realan, Mrva. Pogledaj nas. Što smo mi? Dvoje djece.

 

Mrva je duboko udahnuo. A onda je stavio ruku na Lisino rame i ozbiljno je pogledao. A onda je opet duboko udahnuo i ozbiljnim glasom rekao: – Slušaj, Lisa. Mi smo ekipa. I nije nam bitno to što drugi misle da smo neki mali luzeri. Zato jer mi znamo nešto što oni ne znaju.

 

Mrva je sad bio toliko pun emocija da mu je glas počeo drhtati. – Mi znamo, draga moja Lisa… Mi znamo… Mi… Uh, što je to ono bilo?

 

– Mi znamo – preuzela je Lisa – da kad prijatelji kažu da si nikad neće prestati međusobno pomagati, da je u tom slučaju jedan plus jedan plus jedan puno više od tri.

 

– Točno! – rekao je Mrva. – I što sad kažeš? Da ili ne?

 

Lisa je dugo gledala Mrvu. Onda je izgovorila jednu riječ.

 

– Pončo.

 

– Pončo? – ponovio je zbunjeno Mrva.

 

– Uzet ću sa sobom i svoj pončo. Rekao si da trebamo spakirati stvari koje počinju na P, a nakon svega što sam dosad čula o Parizu, čini se da je ovih dana pun mokrih kljunaša. Ne želim da me smoče svaki put kad neki od njih izađe iz Seine i otrese svoje krzno.

 

Mrva je nekoliko puta trepnuo. A onda je konačno shvatio da se Lisa slaže s planom putovanja. 

 

– Juhu! – viknuo je i počeo veselo skakutati. – Idemo u Pariz. Cancanplesačice! Croissanti! Creme brulee! Champs-Elysees!”

 

Mrva je nastavljao nabrajati pariške stvari koje počinju na C, sve dok mu Lisa konačno nije rekla da 

je sad dosta i da je vrijeme za krevet. Nakon što je zaželjela laku noć roditeljima, a njezin tata zatvorio vrata njezine sobe, Lisa je sjela u krevet kao što je obično činila i pogledala prema žutoj kući na drugoj strani Topničke ulice, i to prema sivim zavjesama na drugom katu. Znala je da će se tamo uskoro upaliti noćna lampica za čitanje, da će je Mrva okrenuti prema zavjesama, i da će početi svoju večernju igru sjena, s Lisom kao jedinom publikom. Ove noći njegovi su sićušni prsti radili predstavu sjena s kan-kan plesačicama u glavnoj ulozi, i one su sad plesale po zavjesama.

 

I dok je Lisa promatrale te sjene, razmišljala je o priči koju joj je jednom ispričao Doktor Proktor, o tome kako je Juliette tajnovito nestala prije tako puno godina. Čudna priča išla je manje-više ovako: Juliette i Doktor Proktor sreli su se u Parizu i zaljubili. Jedne noći, nakon što su tjednima bili u vezi, Juliette je došla pred njegova vrata. Ušla je i izravno ga pitala želi li se vjenčati s njom. Bio je uzbuđen. Ali bio je i iznenađen kad je čuo kako ona želi i da njih dvoje, sad i odmah, još te noći, sjednu na njegov motor, otputuju skroz do Rima, i tamo se vjenčaju što je prije moguće. Juliette nije željela objašnjavati zašto je u tolikoj gužvi, pa je Proktor bez riječi spakirao svoje jedino odijelo i upalio motor. Zapravo je imao pojma o tome što se događa. Juliettin otac bio je barun. I iako je prošlo već podosta vremena otkad je obitelj baruna Margarine bila stvarno bogata, barun nije mislio da je relativno neuspješni norveški izumitelj dobar izbor za njegovu barunicu Juliette. Ali, Juliette i Proctor već su vozili kroz noć, kroz Francusku, i bili na putu da se vjenčaju. Taman su utočili gorivo, u selu nadomak talijanske granice, kad su stigli do mosta. I to se dogodilo baš tamo. Što se točno dogodilo, Proktor nikad nije saznao. Odjednom se sve smračilo, a kad se Proktor ponovo probudio, ležao je na asfaltu i boljelo ga je grlo. Nad njim se nadvijala uplakana Juliette, a iza nje je vidio crnu limuzinu kako se približava. Juliette mu je rekla da je to automobil njezinog oca i da samo mora otići popričati s njim u četiri oka. Rekla je Proktoru da se odveze preko mosta, da prijeđe granicu, i da je tamo čeka. Proktor, uzdrman i dezorjentiran kakav je već bio, učinio je što mu je rekla, i to bez ijedne riječi. No, kad je prešao most i osvrnuo se, vidio je kako Juliette ulazi u limuzinu, koja je potom krenula u rikverc istim putem kojim je i došla, a onda se okrenula se i odvezla u suprotnom pravcu. I to je bio posljednji put da je Doktor Proktor vidio Juliette. 

 

Lisa je uzdahnula. Ostatak profesorove priče o toj ljubavi bio je jednako tako tužan. Nakon što je tri dana čekao Juliette s onu strane granice, Proktor ju je iz neke telefonske govornice nekog kafića pokušao nazvati kući. Javio mu se sam barun, objasnio mu da se Juliette urazumila i da je shvatila kako bi bilo krajnje neprikladno za nju da se uda za Proktora. I da joj je žao, ali da je cijela situacija toliko čudna da radije ne bi razgovarala s Proktorom, zapravo – da ga više ne želi vidjeti. I da je to najbolje za sve.

 

 

Slomljenog srca i iscrpljen, Doktor Proktor se motorom odvezao natrag u Pariz. Kad je konačno ušao u predvorje svog hotela, čekao ga je policajac. Pružio mu je pismo i tražio da ga pročita. U pismu je pisalo da je Doktor Proktor izbačen i sa sveučičišta i iz Francuske pod sumnjom terorizma i izrade oružja za masovno uništenje. Sumnja se izrodila iz jednog eksperimenta u sveučilišnom laboratoriju u kojemu su Proktor i još jedan norveški student umalo digli u zrak cijelo sveučilište.

 

Proktor je objasnio policajcu kako je to jedna od onih stvari koje se mogu dogoditi kad pokušavate izmisliti prah za putovanje kroz vrijeme, a upravo su na tome tada radili. I da je to bila – sitna, mala, malička eksplozija, ništa gigantskih razmjera. Nekako to njegovo objašnjenje nije pomoglo i policajac je naredio Proktoru da ode u sobu i spakira se. Proktor je bio prilično siguran da iza svega stoji barun Margarine, ali nije imao baš puno izbora. I tako je kasno navečer, prije puno godina, jedan mladić slomljenog srca stigao natrag u Oslo, i s vremenom se preselio u nakrivljenu, osamljenu kuću na samom kraju Topničke ulice. Ponajviše zato jer je bila jeftina, nije imala ni telefon, i zapravo ga dugo nitko nije posjećivao. Bila je savršeno mjesto za nekoga tko i ne želi razgovarati s nekim osim sa samim sobom, a ostatak vremena provoditi stvarajući izume.

 

Iz svoje crvene kuće Lisa je gledala prema profesorovoj i pitala se je li sve ovo što se događa pomalo i njezina krivica. Konačno, ona je bila ta koja je inzistirala da Doktor Proktor ponovo ode u Pariz i pokuša pronaći Juliette Margarine, zar ne? O da, itekako. Ona ga je poslala ravno u nevolju, bez obzira na to kakva je to nevolja sad posrijedi. 

 

Mrvina predstava sjenki bila je gotova, i njegove su se plesačice naklonile. Potom su se uobičajenim signalima pozdravili za laku noć, dva para zečjih ušiju mahnula su gore-dolje, a onda su se svjetla ugasila. Lisa je uzdahnula. 

 

Te noći nije puno spavala. Ležala je razmišljajući o podrumima koji su previše mračni, o peruanskim paucima koji su previše dlakavi, o gradovima koji su pregolemi, i svim onim stvarima koje će sigurno poći po zlu.

 

U međuvremenu, preko puta, Mrva je spavao kao top. Bila je to jedna od njegovih najboljih noći. Sanjao je kako veselo leti zrakom, potpomognut prdežima, kako razbija tajanstvene šife, spašava fenomenalno pametne profesore… Uglavnom, sanjao je o svim onim stvarima koje će sigurno – ili gotovo sigurno – biti baš onakve kakve trebaju biti, dakle, dobre. Ali, najviše od svega, sanjao je kako pleše kan-kan na pozornici Moulin Rougea u Parizu, gdje vesela publika i sve plesačice plješću u ritmu i viču: – Mr-va! Mr-va!