LISA JE stajala u kadi, s odjeće joj se cijedila voda i pokušavala je istrljati sapunicu koja joj je ušla u oči. Osvrnula se. Prvo je otkrila da je okružena visokim sumornim planinama koje su joj sakrile sunce. Drugo, da se nalazi na travnatoj ivici. Treće, ispred nje je most, čelični most, sav garav i siv od starosti. Četvrto, tu je potpuno sama. Drugim riječima, Mrve nije bilo na vidiku.

 

− Mrva! − viknula je Lisa.

 

− Mrva! − odgovarala je jeka, prvo s jedne strane planine, a onda s druge, pa ponovo prve.

 

Iskočila je iz kade i krenula prema rubu stjenovite ivice. Duboka provalija usijecala se između planina, ispod nje i mosta.

 

− Mrva!

 

− Mrva! Mrva! Mrva... − odjeci su blijedjeli.

 

− Bok!

 

Ovaj ˝bok˝ čuo se s mosta. Lisa se dlanom obranila od sunčevih zraka i kad je vidjela da netko stoji na cesti, uz kraj mosta, i maše joj, osjetila je kako u njoj buja tračak nade. Možda je to ipak  Mrva? Ili Doktor Proktor?

 

− Bok − vikala je Lisa pa stala mahati i spuštati se kroz travu prema brežuljku. Krenula je prema cesti. Dok je hodala, čula je kako joj se približava neki zvuk, kao neko zujanje motora. I onda je opet, ispred sebe, začula glas koji joj je nešto vikao.  Zaustavila se da može bolje čuti.

 

− Požuri! Dolaze!

 

Glas nije zvučao niti kao Mrvin, ni kao glas Doktora Proktora. Bio je to glas neke djevojčice. Zvuk motora iza nje postajao je sve glasniji i glasniji, i Lisa je znala da mora poslušati djevojčicu. Pa je to i učinila. Požurila je. Trčala je što je brže mogla, dok je zvuk motora postajao sve glasniji i glasniji. Kadje došla do kraja mosta, vidjela je da glas djevojčice zaista pripada djevojčici, malo mlađoj od nje, tamne kose, smeđih očiju i s crvenim pončom. Djevojčica je uhvatila Lisu za ruku i povukla je u jarak uz cestu, kako bi se sakrile pred motorom koji je već bio sasvim blizu. 

Bio je to motor kojeg je Lisa odmah prepoznala. Imao je bočnu prikolicu, a vozač je bio visok i mršav, nosio je motorističke naočale i kožnu kacigu, a najbolje od svega, imao je neobičan, dugački vuneni šal koji mu se vukao iza leđa i nestajao u daljini, negdje iza zavoja. A onda se, zamislite samo, iza zavoja pojavio i drugi kraj šala! Za njega se držala žena koju je vukao kao da skija na vodi. Iz peta joj je sukljao crni dim, kao da gori guma. Lisa je zaprepašteno zinula. Naime, znala je što će se dogoditi. 

 

 

I upravo se to i dogodilo. Samo puno brže nego što je Lisa to zamišljala kad je slušala Julietteinu 

priču: žena je skliznula uz rub ceste, šal se zamotao oko znaka pored mosta, i djelomično preko mosta, povukao vozača s motora i stegnuo mu se oko vrata. U međuvremenu, žena se vrtjela oko putokaza u sve užim i užim krugovima. Dok se prevrtao na mostu, iz motora su frcale iskre, sve dok se konačno nije zaustavio i odjednom je među planinama opet zavladala tišina. 

 

− Juliette! − vikala je Lisa prema ženi koja je konačno otpustila svoj šal i očito imala vrtoglavicu 

od tog vrtuljka jer je samo teturala po mostu, ne obraćajući pažnju na Lisino vikanje.

 

− Juliette! − vikala je Lisa i htjela potrčati za njom. Ali, djevojčica u ponču ju je zadržala. 

 

− On je rekao da trebamo ostati ovdje − rekla je.

 

− Tko je to rekao? − vikala je Lisa, pokušavajući se izvući.

 

− Doktor Proktor − rekla je djevojčica.

 

Lisa se ukočila. − Doktor Proktor je bio ovdje?

 

− Da − reče djevojčica. − On je rekao da moramo pustiti da se dogodi ono što se mora dogoditi. Da ćemo, ako to pokušamo zaustaviti, tad uništiti sve druge planove. Brzo, sagni se, evo vodenkonja!

 

 

Sve dok nije čula da se spominju vodenkonji, Lisa nije ni primijetila da se čuje zvuk još jednog motora i znala je da dolaze, baš kao što joj je Juliette opisala. I upravo tako, iza ugla se pojavila crna limuzina. Pažljivo je vozila prema mostu koji je jedva bio dovoljno širok za prolazak limuzine. Lisa je ostala sagnuta i promatrala je ženu na mostu kako pokušava osoviti čovjeka na noge.

 

− On će se uskoro popeti na motor i odvesti prema Italiji − prošaptala je Lisa. − A ona će se predati vodenkonjima koji će je odvesti u Pariz, Claudeu Clicheu. I za njega će se onda morati udati.

 

− Znam − rekla je djevojčica. Lisa je piljila u nju, pitajući se kako ona sve to zna, a djevojčica je nastavila: − Rekao mi je profesor. Iz kojeg si vremena došla?

 

− Istog kao i Doktor Proktor. A kako znaš da sam putnik kroz vrijeme?

 

− Vidjela sam kadu. Kako se zoveš?

 

− Lisa. Lisa Pedersen. Došla sam tu kako bih našla Doktora Proktora. Jesi li i ti doputovala kroz 

vrijeme?

 

Djevojčica se nasmijala i odmahnula glavom. − Ja sam samo sad i ovdje. Moje ime je Anna. Anna Showli.

 

− Kako smiješno − rekla je Lisa. − Moja najbolja prijateljica također se zove Anna. Živi u Sarpsborgu, u Norveškoj. Moji roditelji misle da sam kod nje u posjetu.

 

Lisa je osjetila kako su joj se oči navlažile pri samoj pomisli na majku i oca. Anna se nasmiješila i utješno potapšala Lisu po obrazu, iako je izgledala kao da je najmanje godinu dana mlađa od Lise. S druge strane, ako se Lisa ikad vrati u svoje vrijeme i sretne Annu, ona bi trebala biti stara barem kao njezina majka.

 

− Jesi li sama? − upitala je Anna.

 

− Tako se čini − rekla je Lisa. − Pretpostavljam da je Mrva zaboravio kamo idemo. S vremena na vrijeme ima problema s koncentracijom.

 

Motor na mostu se počeo udaljavati. 

 

− Hej! − viknula je Lisa, ustajući. − Doktore Proktore! Ne idite!

 

− Šššš − rekla je Anna pa povukla Lisu natrag k sebi. − To je mladi Doktor Proktor. On ne bi imao  pojma o čemu pričaš.

 

− Ha? − rekla je Lisa. − Što se dogodilo sa starim Doktorom Proktorom?

 

Anna je uzdahnula. − On je opet otišao.

 

− Ali, bio je ovdje? Upoznala si ga?

 

Anna je kimnula glavom. − Otišao je jutros u Innebrede, mokar do gole kože. Došao je k meni zato jer su me rođaci Trann opet bacili u potok.

 

− Rođaci Trann?

 

− Dva odurna dječaka koji žive na kraju moje ulice. Srušili su mi bicikl, šutnuli ruksak i napunili mi džepove čavlima. Vježbaju kako bi jednog dana postali vodenkonji kao njihovi očevi, znaš.

 

− Shvaćam − uzdahnula je Lisa.

 

− Pa, mislim da ih je uplašio njegov ludi izgled. Barem mi se tako čini. Osim toga, vikao je na njih 

na stranom jeziku i pokazivao im šaku. Trannovi su onda pobjegli, ali su vikali da će pozvati očeve. A onda mi je profesor pomogao da skupim svoje knjige i školski pribor. Vidio je da imam debeli flomaster pa me pitao može li ga posuditi da napiše poruku na zidu benzinske pumpe.

 

− Poruku?

 

− Da. Želi upozoriti samog sebe, tako mi je rekao. Trebao je napisati poruku na kojoj će pisati da tu ne staje, nego da nastavi dalje prema Italiji. Ispričao mi je cijelu priču.

 

− I ti si mu povjerovala? − pitala je Lisa, u čudu.

 

− Ne, ne − smijala se Anna. − Mislila sam da on jest drag, ali prilično lud profesor. Iako mi je pokazao kadu za koju je tvrdio da može putovati kroz vrijeme. Bila je na auto-otpadu na kojemu se nalazilo još puno metala. A onda sam u daljini čula školsko zvono, objasnila mu kako da dođe do benzinske crpke, a da ne naleti na Trann-očeve, a ja sam otrčala da ne zakasnim na sat.

 

− Tako znači − rekla je Lisa. − Ali, zašto onda nisi u školi?

 

− Nisam uspjela doći do nje. Kad sam zašla iza ugla, čekali su me očevi Trannovaca. Drmusali su me i pitali tko je bio taj ludi stranac koji je prijetio njihovim dragim, slatkim dečkima. Bila sam toliko uplašena da sam im sve rekla. Kad sam im ispričala sve o mladom profesoru koji bježi s Juliette Margarine na motoru, imali su potpuno čudne izraze lice. Zaključili su kako to mora biti tip kojeg traži njihov šef, gospodin Cliche. Pitali su znam li gdje je stranac, a ja sam se pravila da ne znam. Onda su me pustili i počeli nešto pričati među sobom. Dogovorili su se da će pozvati i druge  vodenkonje u selu na oprez, ako se pojavi sumnjivi stranac. I zaključili su da bi na isto to bilo dobro upozoriti i ekipu na benzinskoj stanici, s obzirom na to da je benzinska mjesto na koje ode većina stranaca koji dođu u Innebrede. Zatim su uskočili u limuzinu i otišli.

 

− A što si ti potom napravila?

 

− Shvatila sam da ima nešto u profesorovoj priči. Trčala sam što sam brže mogla u istom onom 

pravcu kamo sam uputila profesora. Mon Dieu, što sam brzo trčala! Srećom, uhvatila sam ga dok se skrivao pored benzinske. Ispričala sam mu sve što se dogodilo. Virili smo iz njegovog skrovišta i vidjeli da je limuzina već stigla i da očevi onih Trannovaca pričaju s dvojicom vodenih koji tamo rade.

 

− To objašnjava zašto su bili toliko sumnjičavi kad su Proktor i Juliette stali po gorivo − rekla je Lisa. 

 

Anna se rastužila. − Ja sam kriva za sve, jel da?

 

− Nisi, uopće − rekla je Lisa. Sad je ona pogladila Annu po obrazu. − Nisi nikako mogla znati da 

profesor Proktor nije baš skroz lud. Istini za volju, i ja se ponekad pitam...

 

Anna je obrisala suze. − Profesor je rekao da je njegov plan propao i da mora smisliti nešto drugo.

− Je li rekao išta konkretnije? − pitala je Lisa.− Rekao je da postoji samo jedna prilika da se u povijesti nešto promijeni, tako da je sad morao ići u drugo vrijeme i promijeniti nešto tamo.

 

− Gdje? − pitala je Lisa. − Gdje? 

 

− Rekao je da ima briljantnu ideju.

 

− Koju ideju? − vikala je Lisa.

 

− Sagni se! − viknula je i Anna.

 

Široka limuzina vraćala se preko mosta i sad se okretala ispred njih. Lisa je oprezno provirila preko ruba jarka i uhvatila pogled na blijedo lice unutra iza tamnih, blindiranih prozora. Bila je to Juliette. 

 

Tad je limuzina ubrzala i nestala u oblaku prašine.

 

− Kakvu ideju? − ponovila je Lisa, kašljući.

 

− Profesor je želio putovati natrag u prošlost i sresti se s inženjerom koji je izgradio ovaj most ispred nas, prije negoli ga je napravio. Želi ga natjerati da promijeni nacrte.

 

− Da promijeni most? Zašto?

 

− Zato jer je limuzina koju koriste vodenkonji široka kao američki tenkovi koji su u Drugom  svjetskom ratu prelazili preko mosta kako bi oslobodili Francusku od Hitlera. I sama si rekla da je limuzina jedva prešla preko mosta, zar ne?

 

− Da − rekla je Lisa.

 

− Pa... Profesor je rekao da, ako bi mogao nagovoriti inženjera da 1888. godine napravi most 

samo malo, malčice užim, onda limuzina ne bi stala na most, vodenkonji bi morali odustati i 

prestati proganjati njega i Juliette. I mogli bi mirno otići dalje svojim putem. I živjeti sretno do kraja 

života...

 

− Sjajno! − viknula je Lisa. − Kako pametno! Ali... Ali, kako profesot zna tko je bio inženjer i koje je 

godine radio nacrte?

 

− Jednostavno! To piše na onom znaku. Tamo − pokazala je Anna i dvije djevojčice ustale su iz jarka i krenule prema znaku oko kojega je bio omotan šal.

 

− Izgradio Gustav Eiffel 1888. − pročitala je Lisa. 

 

− Dovršen 1894. Čekaj! Eiffel? Nije li to tip koji je izgradio...?

 

− Aha − rekla je Anna. − On je taj koji je izgradio Eiffelov toranj. I eto ti. Profesor je odlučio posjetiti Gustava Eifella u 1888. godini. Pozdravio se, uronio u kadu i – voila! – nestao! Tražila sam ga oko kade. I onda sam shvatila da nije tako lud kao što sam mislila. I umjesto da odem biciklom kući, došla sam ovdje vidjeti hoće li se dogoditi ono što je rekao da hoće. I jest.

 

Anna je odjednom ponovo djelovala tužno. − Jadna profesorova djevojka. Zamisli, mora se udati za tog nitkova, Claudea Clichea.

 

Odjednom je pljesnula dlanom. − Ne mogu vjerovati da nijedan od sudaca u Parizu nema hrabrosti strpati ga tamo gdje mu je mjesto! To me tako ljuti, to što svi čine ono što on kaže.

 

− Nažalost, ne možemo ništa napraviti po pitanju tipova kao što je Cliche − rekla je Lisa. − Ali znam da moram pronaći Proktora. Imam vremensku kupku koja mu treba. Lisa je potapšala svoj džep od jakne. Potrčala je, a Ana ju je slijedila. Preskočila je jarak i potrčala nizbrdo, prema mjestu na kojemu je bila kada za putovanje kroz vrijeme. Kad je došla do nje, Lisa je osjetila olakšanje jer je u njoj još uvijek bilo mjehurića.

 

− Hvala ti na pomoći, Anna − rekla je Lisa i uskočila u nju. − Vidjet ćeš. Ono što si učinila na 

kraju je pomoglo profesoru.

 

− Nadam se − rekla je Anna. − Ali se nadam da nisi u pravu po pitanju onog drugoga.

 

− Kojeg drugoga?

 

− Da ne možemo ništa napraviti da zaustavimo tipove poput Claudea Clichea.

 

− Trebate pokušati − rekla je Lisa. −Sretno, Anna Showli.

 

− Sretno i tebi, Lisa Pedersen. Pozdravi profesora od mene kada ga vidiš.

 

− Hoću, obećajem. − Lisa se prstima uhvatila za nos, a onda shvatila kako još uvijek ima plavu kvačicu.

 

− Hej, profesor je još nešto rekao − rekla je Anna. − Da trebam biti oprezna ako se pojavi njegov stari pomoćnik. On navodno može pratiti ljude putem ostataka vremenske kupke, i može ih slijediti bez obzira u koje vrijeme putuju.

 

− Da, to sam i ja shvatila, da je taj njegov pomoćnik neki čudni tip − rekla je Lisa.

 

− Ok, pozdrav!− Ali... − počela je Anna.

 

Ali bilo je prekasno jer je Lisa već nestala u mjehurićima.

 

− ... njegov pomoćnik nije bio muškarac − potiho je završila rečenicu Anna. − Profesor mi je rekao da je to bila žena. Vrlo neobična žena...

 

U međuvremenu, pod vodom, Lisa se koncentrirala na ured Gustava Eiffela i datum 1888. godine. Ali koji? Odabrala je prvi kojega se sjetila, 17. svibnja, norveški Dan nezavisnosti. Taj datum je 

dobar kao i bilo koji drugi, zar ne? U hotelu Moe Bla, u apartmanu u tornju, Mrva je iz svog kreveta gledao u cijev starog pištolja. I razmišljao o tome kako bi radije gledao u tanjur sa slaninom i jajima. Ne samo zato jer je bio strašno gladan, nego zato jer su cijevi pištolja dosta neugodna stvari za gledati. U bilo kojem trenutku, kroz tu cijev može projuriti metak. 

 

− Noge na pod, navuci si krpice i pokret − naredila je žena s pištoljem u ruci.

 

− Šššš-što? − mucao je Mrva, navlačeći plahtu preko brade.

 

− Sad ćeš mi pomoći pronaći čovjeka koji mi je uništio život.

 

− Tkk-tk-tko je to?

 

Rašpine su oči zasvijetlile mržnjom. Promuklo je prošaptala.

 

− Doktor Proktor, naravno.