Foto: Index

OVIH dana grupa američkih odvjetnika u suradnji s europskim suradnicima u ime Branimira Štulića pokreće veliki sudski spor protiv Croatia Recordsa od kojih će tražiti odštetu u iznosu od najmanje 25 milijuna eura - tako stoji u objašnjenju koje je ekskluzivno za objavu na Indexu napisao Štulić.

Do 1991. Štulić potražuje 12 milijuna eura, a za ukradeni copyright i period od 1991. naovamo još barem toliko. S obzirom da Štulić ne daje intervjue, preko svog "portparola" Zorana Živkovića i urednika njegova YouTube kanala, Index je zamoljen da objavi objašnjenje koje se nalazi u nastavku. Štulićev tekst objavljujemo u identičnom obliku u kojem smo ga dobili:

Najveća pljačka u povijesti Rock'n'Rolla

Zamp i dalje automatski ubire novce od mene. Moguće je pre deset godina neka zaposlenica iz Zampa zvala da imam dve hiljade maraka (koje pokrivaju moju celokupnu karijeru), pošto oni postoje od '50. (premda kao "mala prava" nisu postojali u moje vreme, buduci ni Sokoj, koji je predstavljao "velika prava", nije isplaćivao autorske honorare zbog prelaska na kompjutere), pa sam stoga od '81. izašao iz Sokoja i direktno poslovao s Jugotonom. Dakle, ja se nisam odrekao honorara, pošto ne radim sa njima kao ni sa Crorecom, već samo ne uzimam ozbiljno dve hiljada maraka. To što oni mene prodaju ilegalno, ne znači da ću to ozakoniti legalnim poslovanjem sa njima.

Crorec je odavno prešao sve granice, ja nikada s njima nisam ugovor imao, osim socijalističkog tipskog papira za naplatu dnevnice i putovanje trećim razredom željeznice, koji je vredio šest meseci, jer za to vreme nisam mogao ponuditi dotični materijal nikom drugom.

Potpisivao sam samo izvođačke tipske ugovore (a ne ekskluzivne) koji su vredeli 6 meseci, i koji su (u slučaju uspeha) omogućavali isplatu izvođačkih honorara na vreme od 5 godina (kad staje isplata dotičnih). Isti takav je i autorski ugovor, samo bez unesenih 5 godina (dakle opet tipski). U ovom slučaju, pravovaljani bi ugovor bio samo ekskluzivni. Dakle, posle 6 meseci oni su morali ili obnoviti ugovor ili prestati prodavati. Također, posle 6 meseci, meni pripada 80 posto čistog dobitka koji su oni uzimali, odnosno 90 posto posle 5 godina (10 posto za proizvodnju i plate). To važi do rata; posle toga se može upisati bilo koja svota. Do rata sam prodao milion nosača zvuka i po postojećem rasporedu (koji se nalazi na tipskim ugovorima) trebao sam dobiti deset puta više (dobio sam od njih 250 hiljada umesto dva i pol miliona - imam po nosaču zvuka minimum 10 posto).

Do '90. Jugoton je prodao puno više od milion primeraka (varali su i onda i sada gde su stigli), no tada je nosač zvuka koštao u današnjem iznosu 25 evra (pogotovo moj, dvostruki, trostruki i četverostruki albumi), što znaci da sam službeno (imam Zlatnu pticu) okrenuo do '90. barem 25 miliona bruto, bez da su cent uložili, samo bi snimanje platili (za prvu ploču sami sebi), otuda tih 6 meseci pokriva njihov udeo. Više sam ja potrošio svojih novaca oko snimanja i vođenja posla, nego što ih je koštalo snimanje. Da taksi i ne pominjem.
 
Od rata i posle rata me nikad nisu izvestili o ničemu; u međuvremenu su prodali licencu za proizvodnju mojih ploča Pinku, zatim nedavno RTV u Zagrebu, te nekakvom Rebeat-u, zatim su nadopisali svoj kopirajt preko moga i kao takvog ga prodali. Pre toga s početkom rata su dilali preko posrednika u Nemačkoj, pa čak i u moje vreme su odlazili videa i ploče preko okeana, a danas preko distributera poručuju kako nikada nisu prodali nijedan jedini Azrin CD u inostranstvu.

Imam svoj kopirajt (Azra music) koji sam otvorio '81. sa Ravno do dna, i koji pokriva sve moje pesme. '88. sam sa Zadovoljštinom pokrio i ta dva prva albuma i singla koja sam propustio. Na predratnim izdanjima Filigranskih pločnika (pa nadalje, što se tiče izdanja), svuda piše Azra music. Medutim, od '96. na prvim reizdanjima tada već Croreca i Hrvatske, oni su samoinicijativno nadodali svoj kopirajt i kao takvog ga prodali. Dakle, na nosačima zvuka do rata piše samo Azra music, posle rata (od '96) stoji njihov kopirajt. Za to su se borili, ali ne ja. Ne volim kad mi na temelju ukradenih točkova svojataju i auto.

Pošto u džepu Croatia Records ima zakon o zastarevanju posle 5 godina, oni uvek znaju da će platiti samo zadnjih 5 godina, što je neverovatan profit, i koji im omogućava da nastavljaju sa pljačkom unedogled (opet, tih 5 godina vredi za njih, ali ne vredi za mene, jer sami tipski ugovor je daleko ispod tog nivoa, pa ga nude za dokaz i razvlače preko 30 godina).

Sa pojavom CD-a, do rata su izašla dva: Filigranski pločnici i It ain't like in the movies at all; i na oba pise Azra music. Ostali CD-i izlaze tek od '95. (Ravno do dna); pa Fazani '97; onda sve ostalo. Moj kopirajt (Azra music), dakle stoji na pločama i kasetama do rata tj. predratnog perioda. Na svim ostalima su neovlašćeno nadopisali svoj. To se dobro vidi i na CD-u Zadovoljština iz '95. Na poleđini piše (C) AZRA MUSIC 1988., a ispod toga Ovo izdanje (P) i (C) 1995. Croatia records.

Od '84. do '87. imao sam zamrznut bankovni račun, zbog (nepostojećeg) najviseg ličnog dohotka u gradu Zagrebu '83. Taj porez sam isplatio sa albumom Između krajnosti '87.  pa čak i kada su dobili potvrdu o uplati, ništa mi nisu vratili. '87. i '88. živeo sam samo od živih nastupa. '90. sam dobio poslednju uplatu od Jugotona od 2000 nemačkih maraka, a od tada ništa.

Crorec i dalje ilegalno prodaje moje pesme za velike pare (također i on-line preko Amazona; iTunes, eMusic itd.) Do '90. potražujem 12 miliona evra, zatim dvadesetogodišnje kamate na 12 miliona, plus prevara, krađa kopirajta i bezočnu eksploataciju zadnjih dvadeset godina (to se ne oprašta).