SRETAN utorak svima osim Andreju Plenkoviću. Ma u biti ne, sretan utorak SAMO Andreju Plenkoviću. Nama ostalima ne, jer ako nakon svih ovih stvari koje je Index objavio taj tip i dalje uspije ostat netaknut, onda smo si sami krivi.

U Japanu ljudi daju ostavku kad vlak kasni minutu, ovdje što veće sranje napraviš, dobiješ veću nagradu.

BTW, nedavno je u Japanu održan prosvjed djelatnika javnog prijevoza, znaš kak? Tak da su vozači VOZILI cijeli dan kao i obično, ali BESPLATNO. Nisu oduzeli bezbrižnu rutinu ljudima, nego bezbrižnu rutinu guženja i dobivanja para ODGOVORNIMA.

Od Japana nas dijeli 16-ak sati avionom, a zapravo nas dijele tisućljeća.

Ako ćemo tako, onda nek škole ukinu ukore, jer očito kod nas dobiješ veću kaznu za 20+ neopravdanih sati nego za 20 godina maltretiranja nacije.

Ovo je moja zadnja kolumna na Indexu.

“Sigurno se prestala karat s Matijom pa mora otić.”

Radim to već 6 godina.

Ne ovo s Matijom, to valjda može pomislit još samo osoba koju je majka dojila pokvarenim mlijekom - pišem ovu kolumnu već 6 godina.

Tristo dvadeset komada. Tristo dvadeset tjedana.

Manje od 365, ali više od 3, koliko sam vremena davala kolumni kad me moja tadašnja urednica, Dina Plevnik Hajduk natjerala da ju pišem.

A “natjerala” me samo tako što je to predložila, a ja nisam znala reć ne.

Da se ista stvar događa danas, vjerojatno bi rekla da neću.

Ali da ju nisam počela pisati, to je vještina koju sigurno ne bi imala.

Znat reć ne - to je jedna od najvažnijih stvari koje sam naučila pišući ove kolumne.

Malo po malo, prvo tiho, pa malo glasnije, pa još glasnije - znati reći NE je jedna od najvećih vrijednosti koje danas posjedujem.

Smiješno je da je upravo ta vrijednost izrasla iz moje nesposobnosti da kažem: “Ne bi ti ja pisala kolumnu, Dina.”

Kolumnu mi je dala Dina, muda mi je dao Matija.

(Suzdržimo se na trenutak od najprvoloptaškije fore na svijetu).

Kad si okružen ljudima koji rade s mudima, ne možeš izbjeć da i tebi narastu.

I dala sam si ih sama.

Kad sam krenula, bila sam prestrašeno dijete.

I dalje sam dijete, ali bojim se puno manje stvari kojih sam se prije bojala.

Ne bojim se one ogromne prijetnje da koliko god se trudiš, u našoj zemlji nema šanse da u ičemu uspiješ ako nisi bogat, dobro povezan ili politički podoban.

Ja sam se Matiji javila preko Fejsa kad je tražio ljude koji bi pisali za Index Rouge, on je tražio nekoliko oglednih tekstova, a nakon što ih je pročitao, dao mi je posao. Nismo se znali, nisam mu bila nećakinja od frenda, nisam imala dekoltee ni guzice - bez političke veze ili romantične, čovjek mi je samo dao da pišem. Jer sam ga pitala.

Prvo volonterski, a ubrzo plaćeno. Još jedan strah o tome da će te nakon volontiranja samo odbacit i nać novu besplatnu radnu snagu - uklonjen.

To je jedna od prvih stvari koje me Index.hr naučio - ako želiš nešto, pitaj. Traži. Možda dobiješ, možda ne, ali ako ne tražiš, nećeš dobit sigurno. Zvuči kao osnovni Pinterest quote, ali svejedno je točno.

Možda sam ja samo imala sreće, ali nekako sam naučila da sreća nije baš sklona tome da ti prva pošalje poruku.

Zbog toga veliki broj ljudi misli da je nema, jer u čekanju da se sreća javi njima, zaborave da se i oni mogu javit prvi.

Možda ti ne odgovori na prvih par poruka, ali jednom možda i da.

Barem si probao, ako ništa drugo.

Ja sam imala sreće da sam se odlučila javiti Matiji.

I da nisam znala reć ne u ključnom trenutku.

Naučila sam i da kad je sreća u pitanju, ne možeš uvijek usrećit svakoga.

Tristo dvadeset kolumni, ne može istim ljudima baš svaka bit dobra.

I to me Index naučio, da ne mogu uvijek baš svi biti zadovoljni u isto vrijeme. Poneka ni ja sama.

Bilo je kolumni koje sam obožavala, a ljudima nisu bile drage. Bilo je onih koje sam mrzila, a nekima su bila među dražima.

Naučila sam da ne možeš uvijek biti super zadovoljan samim sobom i da je to sasvim ok. Ako si zadovoljan baš stalno, ili si nevjerojatno narcisoidan, ili glup.

Sasvim je ok ponekad biti razočaran sobom jer se nisi baš iskazao - to je jedini način na koji možeš naučit nešto i postat bolji.

Važno je da se trudiš postat bolji.

Naučila sam i da je jedini način da postaneš zadovoljan sobom taj da se prvo pokušavaš svidjet sebi.

Ja se sebi na početku ove kolumne nisam svidjela. Nisam pisala tekst, glumila sam da pišem tekst onako kako ljudi misle da se tekstovi pišu.

Tad su me užasno smetali loši komentari, jer sam se s nekima slagala i htjela vrištat: “Ali to nisam jaaaaa!”

Nakon nekog vremena je postalo previše i odlučila sam pisat onako kako JA želim. Nije me nikad Index gurao u nekom smjeru, sama sam se gurala jer sam mislila da JA nisam dovoljno dobra da pišem kao JA.

Otkad pišem za sebe, kao JA, komentare gledam ili kao konstruktivne, ili kao nečiju potrebu da me zareže.

To sam isto naučila, da jednom kad se sviđaš sebi, lakše odbijaš nečije namjere da te porežu.

I lakše prepoznaješ stvari koje su tu da te nešto nauče.

Kad se ne sviđaš sebi, i takve namjere te mogu porezat, samo zato što ih ne znaš pravilno koristit.

Naučila sam i da je sasvim ok da se ne sviđaš nekome.

Ljudi mi se često znaju pokušat ispričat jer me ne čitaju (jer ne vole), što apsurdno.

Neki mi i zamjeraju što im se ne sviđam, kao da to namjerno radim samo da im napakostim.

I sve je to ok.

Ako svi vole ono što radiš, nešto krivo radiš.

Ljudi koji se sviđaju svima NE POSTOJE. Ili lažiraju rezultate.

Naučila sam i da postoje ljudi koji znaju dat kritiku i oni koji misle da je kritika isto što i vrijeđanje.

I da se ovi drugi najčešće brane argumentom: “Ne znaš primit kritiku” - bez da u ijednom trenutku razmisle znaju li ju oni uopće dati.

Naučila sam i da pravilo plasirana kritika može učiniti jako puno dobrog za tebe ako ju naučiš dobro pomust.

Nisam uvijek znala pomust kritiku, prije mi je samo smrdila na pokvareno mlijeko i začepila bi nos čim bi joj primirisala.

Naučila sam i da je ok promijenit mišljenje. Nedavno mi je neki frajer zamjerio jer sam u kolumni prije par godina mislila jedno, a sad mislim drugo.

Ljudi koji u 6 godina ne promijene mišljenje o baš niti jednoj stvari su isto nemogući. Ili jako glupi.

Ako uvijek misliš sve isto, znači da ne učiš ništa.

Da u 6 godina pisanja ove kolumne mislim identične stvari o baš svemu o čemu sam pisala, to bi značilo da se nisam pomakla s mjesta i da za baš ništa nisam shvatila da sam bila u krivu.

To bi bilo tragično, jer smo svi uvijek oko nečega u krivu i tragično je ako to nikad ne saznamo.

Ok je znat da si bio glup oko nekih stvari, jer je to pokazatelj da možda više nećeš bit.

Naučila sam i da su ljudi glupi.

Ne svi, samo neki.

Nebrojeno sam puta čitala uvrede u komentarima jer je netko pročitao samo naslov i donio pogrešan zaključak.

Nebrojeno puta sam dobila poruke da sam nepismena jer sam u kolumni napisala nešto tipa “glupaća” i odmah pored u zagradu stavila (znam da se ne piše tako). 

“Ne kaže se glupaća, glupačo!” - Znam, glupane.

Naučila sam i da su najglasniji trolovi često upišane curice kad im saznaš ime i prezime.

Naučila sam i da postoje ljudi koji ti zbog lifestyle kolumne prijete smrću - jer im se ne sviđa tvoj stil pisanja. Poslali smo mu policiju, vjerujem da mu mama i dalje ne da da ide na internet.

Naučila sam i da uvijek postoji netko tko misli da bi on to radio bolje od tebe.

Možda bi, možda ne bi, ali to nije moja bitka, nego njegova.

Radi to, ili bolje ili gore od mene, i samo budi bolj ili gori.

Ja s tim nemam veze, ja samo pišem najbolje što mogu.

Ponekad s puno inspiracije, ponekad s malo, ponekad u sat i pol, ponekad u 6 do 8 sati, ponekad sretna, ponekad tužna, ponekad bolesna, većinom ružna, ponekad zaljubljena, ponekad u prekidu, ponekad sa smješkom, ponekad sa suzama… u 320 tjedana, odradila sam sve varijante.

Naučila sam i da ti ljudi često vrlo agresivno nameću neke standarde koji sami ne bi mogli ispunit.

Očekuju od tebe stvari koje sami ne mogu dat.

“Vidi se da ovaj put nisi imala inspiracije, popravi se!” - ok je koji put nemat inspiracije.

Za pisanje. 

Za učenje. 

Za smijanje kad ti se plače.

Ok je bit neinspiriran i demotiviran s vremena na vrijeme, to ne briše sve što si dosad napravio.

Ok je ne ispunjavat nečije standarde za TEBE.

Ja pišem svoje standarde.

Ni književno, ni gramatički, ni fino i damski, ni s pomisli “što će netko reć…”

Ne želim bit u nečijem standardu, a ako me ova kolumna nešto naučila, onda je to da ni ne moram bit.

Želim bit svoj standard.

Iza mog imena i prezimena ne smiju stajat tuđa očekivanja.

Naučila sam da jedna pohvala osobe koja te voli čitati može izliječiti sto uvreda onih koji te ne vole.

Zbog ovoga sam i sama češće počela hvaliti ljude ako mi se sviđa kako rade.

Zarazne su te pohvale, probajte ih koristiti.

Naučila sam i koliko je važno govoriti ono što misliš.

A to možeš tek kad počneš misliti dobro o sebi.

Na početku ove kolumne nisam, jer sam se bojala onoga što će drugi reći.

Tek kad sam odlučila pokazati zube i izaći iz okvira onoga što bi drugi voljeli dobiti od mene, naučila sam tipkati onako kako želim.

I sad tipkam zadnju kolumnu na Indexu.

Onako kako želim. 

Ne bih mogla bez toliko ljudi.

Bez Matije, prvo.

I Dine.

I Ene.

I Vane.

I Andreje.

I Monike.

Bez svake osobe koja mi je napisala da me voli čitati.

Bez svake one koja mi je napisala da crknem.

Bez svake osobe koja me šerala.

Bez svake koja je samo kliknula da napiše da ne želi čitat ovo smeće (hvala na parama, prijatelju).

Bez svih vas koji me čitate u autobusu, tramvaju, na poslu i na predavanjima.

I na wc-u, zašto ne.

Bez svih vas koji me volite zbog onoga što pišem, i vas koji me ne volite zbog toga što pišem.

Točno takav standard želim postavit za sebe - svidjet se ljudima zbog nečega što radim iskreno,
i ne se pokušat svidjet ostalima fejkanjem.

I kaj sad?

Neću ti reć.

Možda idem na duuuuugi godišnji - 320 tjedana kolumne za redom malo umori čovjeka.

Možda samo odem na produženi vikend.

Možda me Matija otpustio jer više nisam imala inspiracije.

Možda sam sama otišla jer me prošli četvrtak gađao kupusom.

Možda idem na operaciju prsta i neću moć tipkat.

Možda je sve ovo PR stunt, kao “Ivana Banfić i Tony Cetinski viđeni kako izmjenjuju zagrljaje” - a onda saznaš da su samo snimali spot.

Možda sam se zaljubila u bogatog Kanađanina koji ne želi da više radim jer je vrijeme da uživamo u mirnom životu na ranču.

Možda sam samo napokon poslušala nekog trola koji mi je napisao da prestanem pisat.

Možda.

Neću ti reć.

Reći će ti vrijeme.

Hvala što ste bili tu iako sam glupa, cijepljena od humora, bahata i dosadna.

Bila mi je čast i drago mi je što sam imala priliku pred vama biti ponekad pametna, a ponekad najgluplja na svijetu.

Idem sad. 

A vi zapamtite ove stvari koje je mene naučio Index.

Da sreća često ne šalje poruku prva.

I da ćeš bolje proći u životu kad iskreno pokazuješ zube, nego kad se fejk smješkaš.

Kraj.

Psssst! Ostale Andreine kolumne pročitajte OVDJE!