Momčilo Đurđić jedan je od osnivača srbijanske Demokratske stranke i nekoć blizak suradnik pokojnog premijera Srbije Zorana Đinđića. Za Index je napisao esej o odnosu Srbije i Rusije u kontekstu ruske invazije na Ukrajinu.

GLASANJE Srbije u Generalnoj skupštini UN-a, gde se pridružila osudi ruske agesije na Ukrajinu, daje nam neku vrstu predaha i prostor za analizu na temu "kako smo sebe doveli do zida". Ono što je započelo pre skoro 35 godina na famoznoj Osmoj sednici trijumfom Slobodana Miloševića, danas ulazi u svoju završnicu.

"Atmosfera u društvu je gora nego devedesetih"

Svi koji su mislili da atmosfera u društvu ne može biti gora nego devedesetih danas su demantovani u svim aspektima, pogotovo kada su u pitanju mediji i ono što sebe naziva opozicijom. Što se tiče vlasti, tu nema suštinskih iznenađenja: imamo autoritarni režim gde se sve vrti oko jednog čoveka.

Za razliku od Miloševićevog doba kada je Srbija doživela potpuni ekonomski slom, Vučićevo vreme obeležava oporavak ekonomije i snažan ekonomski rast. Gledajući ga čovek ponekad pomisli kako mu je preko glave i Kosova, i Republike Srpske, i Crne Gore, a evo sad Rusije i Ukrajine...

Kada bi ga samo malo pustili da otvara nove fabrike, moderne puteve, naučno-tehnološke parkove, kliničke centre... Ali, avaj, to ne biva, Đavo je došao po svoje. Ono što je sejano decenijama, pogotovo nakon ubistva Đinđića i dolaska Koštunice na vlast, sazrelo je i izđikalo u nepregledni toksični društveni korov.

"Što se Srbiji desilo nakon ubojstva Đinđića"

Šta se desilo sa Srbijom nakon 12. marta 2003. i kako je sebi dozvolila da, ne samo u pogledu političke zavisnosti već mentalno i vrednosno, postane "navučena" na Rusiju više nego ikada u svojoj istoriji? Ni deset nedelja nakon ubistva premijera, Sinod Srpske Pravoslavne Crkve proglasio je vladiku Nikolaja Velimirovića za sveca.

Na simbolički način tim činom je suštinski napuštena prozapadna, reformistička paradigma Zorana Đinđića i instalirana antievropska, antizapadna i proruska paradigma Vladike Nikolaja. Ta smesa komunizma, nacionalizma i pravoslavlja, čarobni napitak destilovan u laboratorijama UDBE uz pomoć ruskih kolega, do današnjeg dana drži političku elitu i ogromnu većinu građana u stanju nacionalno-ideološkog delirium tremensa. 

Ova rubna stanja istorijske svesti, oslonjena na obnovljenu tradiciju ruskog imperijalizma (Ruski svet), proizvela su nacionalno-ideološki fluid, zagonetni NajNoviji Zavet srpskih fundamentalista nazvan Srpski svet.

Kao i u slučaju Memoranduma SANU iz 1986., i ovde je malo šta do kraja jasno osim namera onih koji ga nisu potpisali. Ipak, ono što jeste jasno je da oba "Sveta" relativizuju suverenitet i smisao postojanja susednih naroda, a time i država u kojima, u velikom broju, žive ruska i srpska manjina.

"Moskva i Beograd su doživeli istorijske poraze"

Nepriznavanjem većinskog naroda od manjina se stvaraju (svoje) većine, čime se automatski polaže pravo na preuzimanje suvereniteta "izmišljenih država". Ne treba smetnuti s uma, a time se vraćamo na početak priče i zatvaramo krug, da su u otvaranju i produbljivanju rusko-ukrajinskih i srpsko-crnogorskih sukoba veliku ulogu odigrale dve crkve, sa svojim prevaziđenim i falsifikovanim narativima.

U potrazi za odgovorom na pitanje s početka pasusa o nezapamćenoj, skoro patološkoj povezanosti dva naroda, posle svega ne bih mogao da je svedem na slavensku pripadnost i tradiciju, jezik, istorijsko savezništvo, podršku u UN-u... Imam utisak da Ruse i Srbe, više od svega nabrojanog, u poslednjih 30 godina najdublje povezuje "patologija poražene braće", "Poniženi i uvređeni", kako bi to naslovio Fjodor Mihajlovič Dostojevski.

Dva Pijemonta, Moskva i Beograd, nakon pada Berlinskog zida, doživela su istorijske poraze nezapamćene od pada svojih carstava.

"Zapad je zaboravio iskustvo nemačke traume"

Rusi su, u dva koraka, prvo ostali bez komunističkog Istočnog bloka, a potom i bez Sovjetskog Saveza. Srbi su, pak, u prvom koraku ostali bez Jugoslavije, a u drugom i bez Kosmeta, makar samo de facto.

Zapad bi morao da zna da se, bez obzira ko je i koliko kriv, ovako strašne nacionalne i istorijske traume ne leče izlivima nekontrolisane superiornosti, pritiscima i omalovažavanjima koji samo produbljuju frustracije druge strane. Čudno je da fatalno iskustvo s nemačkom traumom između dva svetska rata kao da ostaje potuno zanemareno u geostrateškim percepcijama zapadnih sila. 

Posebne komplikacije po Srbiju, pre eksplicitnijih pritisaka da se dodatno opredeli, predstavlja poklapanje ruske agresije s predizbornom kampanjom za predsedničke, parlamentarne i beogradske izbore, zakazane za 3. april. Tu dolazimo do pitanja javnog mnjenja (mediji) i političkih alternativa (opozicija) koja predstavljaju možda najjače razloge za zabrinutost kada se promišlja budućnost Srbije.

"Ruska agentura je u Srbiji prisutnija nego ikad"

Srpska opozicija listom je napala ili prećutala opredeljenje Srbije za osudu ruske agresije u Ujedinjenim nacijama. Predizborno lešinarenje i podilaženje autokratskim i imperijalnim ambicijama Vladimira Vladimiroviča ostavljaju Srbiju bez autentične evropske alternative.  

Ruska agenturna mreža medija i grupa za specijalne operacije danas je u Srbiji prisutnija i razgranatija nego ikad. Nisam siguran da srpske vlasti još uvek većinski kontrolišu ono što se kolokvijalno naziva "duboka država". Zanimljivo je da mediji, pogotovo privatni elektronski i štampani tabloidi, mnogo lakše prihvataju i papagajski ponavljaju Putinove nego Vučićeve narative.

Prozapadni srpski novinar i politički komentator Jakša Šćekić ustvrdio je kako bi Đoković teško pobedio Vučića na predstojećim predsedničkim izborima, ali Putin svakako bi. Verovali ili ne, u svetlu ukrajinske krize, Aeksandar Vučić danas ne oslikava mainstream u srpskom biračkom telu. To ne znači da će izgubiti izbore, ali će svakako, na desnom krilu, izaći oštećen iz njih.

"Većina novinara u Srbiji zna na koju stranu da huška"

Problem srpskih medija danas nije prevashodno u tome što ih vlast kontroliše, nego u nedostatku lične hrabrosti i profesionalne samokontrole novinara i urednika, kao i medijskih regulatornih tela koji se ne usuđuju da arbitriraju, a morali bi. Svakodnevno. Velikoj većini novinara i urednika koji se bude s prvom mišlju "šta bi gazda danas voleo da čuje" nije potrebna nikakva kontrola ni pritisak vlasti ili opozicije.

Znaju oni i sami na koju stranu treba da se laje i huška. Na sve ovo, medijska regulatorna tela su potpuno indiferentna, na javnoj sceni defiluju i preuzimaju show oni koji čine supstancu političko-zabavne ponude: UDBA&REALITY.  

Proteklih dana, otkako je Putin ispalio narativ o "denacifikaciji Ukrajine", mediji naroda koga su ukrajinski crvenoarmejci, u operaciji oslobađanja istočne Srbije i Beograda, spasavali od Hitlera, danas besramno ukrajinski narod nazivaju nacističkim.

Još strašnije je što multipliciraju propagandu čoveka čija je država 22 od 56 meseci trajanja Drugog svetskog rata (od 23. avgusta 1939. do 22. juna 1941.) bila saveznik Hitlera. Podsetimo da su Ruje, kao i Ameri, btw, ušli u rat s Hitlerom samo zato što su bili napadnuti. Inače, Adolf im je pre toga bio OK.

"Prošlo je vreme kada smo se mogli praviti mrtvi"

Dok je velika većina medija, kao i opozicije, odavno izabrala stranu, Vučić je nastojao da balansiranjem s ministarkama Joksimović, Mihajlović i stigmatizovanim ministrom odbrane Stefanovićem, kao "američkim ljudima" u vladi, naspram ministara Vulina i Popovića, ali i Dačića i Bajatovića, kao "ruskim ljudima", sedi na obe stolice i uspostavi neku ravnotežu. Sutra teško da će to biti moguće.

Sastav nove vlade nakon izbora pokazaće da li Srbija menja opredeljenje zasnovano na "neutralnosti". Vreme u kome smo mogli da se "pravimo mrtvi" nepovratno je prošlo. Možda tu i leži nada da se napravi preokret?