DEJAN Tiago Stanković, pisac i književni prevoditelj iz Beograda, za Index je napisao tekst o rezultatima izbora u Srbiji u kojima je bez puno muke opet pobijedio Aleksandar Vučić.

Ima tome nekoliko godina kad me u Beogradu startovao izvesni momak sa pričom da ide napolje da studira, da mu je malo frka, i da me, kao iseljenika, moli za neki koristan savet. Prvo mi je palo na pamet: Samo strpljivo i sve će biti u redu. Kad te uhvati bedak, strpi se, proći će, to je samo faza.

Još nešto?

Zaboravi na rasizam, nacionalizam, homofobiju, to više nigde ne prolazi, gledali bi te kao divljaka.

Još nešto?

Nauči da jedeš kineskim štapićima, bude blam kad jedini u restoranu tražiš viljušku. Posle mi je taj momak pisao iz Amerike, završio je školu, našao posao, radi, gura karijeru, srećan je, kaže da su mu moje sugestije bile dragocene. Elem, tako sam se ohrabrio da delim mudre savete.

Narod je ponovo izabrao mafiju

Bili su pre neki dan izbori u Srbiji, i beogradski i parlamentarni i predsednički. Nadao sam se, i ja i svi koji poznajem, da će napokon doći kraj samodrštvu prostačije koja besramno jaše narod već 12 godina i po sistemu jebe lud zbunjenog, pljačka i besramno laže i maže i građanstvo i međunarodnu zajednicu jer ne vode oni zemlju ka EU, kako su obećali, već gledaju da što duže opstanu na vlasti u bezvlašću, da mogu neometano da drpaju, kako su i do sada, kao organizovani kriminal, gde su politički igrači podlili ekonomiju zemlje na sektore, pa reketiraju i uzimaju procenat po dogovoru, i svi zajedno grade neke komplekse nebodera čija je jedina svrha da operu prljav novac. 

Prošli su izbori, razočarali smo se, narod, kao i toliko puta do sada, zaveden neverovatnom propagandom i namerno zaglupljen režimskim medijima koji drže monopol, ponovo je izabrao mafiju a ne partiju da vodi zemlju. Koliko pamtim, uvek je bivalo tako osim jednom kad sam se veselio pobedi onih koji su mi dragi u nadi da će krenuti nabolje. To je bilo kad je pobedio Zoran Đinđić. Znamo kako se taj društveni eksperiment evropeizacije završio. 

Po rezultatima ovih izbora građanima Srbije još makar četiri godine sleduje jednaka kleptokratija, razaranje institucija sistema i bespravlje. Čak i ako bi na sledećim izborima i bilo promene na bolje, što nije ni izvesno ni previše verovatno, predstojaće godine oporavka i obnove i neće biti laki. Imaju li ljudi nerava i vremena za to? Četiri po četiri godine, prođe život u mrklom mraku i nemoći, u iščekivanju svanuća.

Što činiti? Od srca preporučam emigraciju

Šta činiti u takvoj situaciji? Onome ko je u dilemi, ja bih od srca preporučio da emigrira. to se do sada pokazalo najboljim rešenjem, a koliko ja vidim, teško da će za naših života tamo biti išta bolje. Bude li, najlakše je vratiti se kući.

Već decenijama gledam naše kako se iseljavaju i znam pouzdano da to uglavnom nije zbog para, nego zbog nesigurnosti, atmosfere neprekidnog vanrednog stanja, zbog ludaka na vlasti, a vidim ih i kako se dobro snalaze tamo gde su, kako se brzo nauče na red, na uljudnost, na blagodeti demokratije i građanskog društva, da kad se vrate u postojbinu ne mogu da veruju da su u tom haosu ikad uspevali da žive. Na osnovu tog iskustva mogu reći sledeće: 

Šta čoveku treba da biste se iselio? Treba mu volja da živi u vladavini prava, da zna da ga zakon gleda kao i svakog drugog, da će, ako bude vredno radio, živeti dobro. 

Zgodno je posedovati neku veštinu koja bi mogla da se primeni u praksi, što ste kvalifikovaniji to bolje za vas, najbolje prolaze zanatlije, ali idu i lekari i šoferi i kućne pomoćnice naučnici, konobari, kamiondžije, mada je dovoljno da je čovek spreman da ozbiljno radi, on nađe sebi posao i zadrži ga.

Nije lako otići, ali je izvodljivo

Treba i puno hrabrosti da se pođe u svet. To razumem, ali napominjem da poznajem mnogo ljudi koji nisu otišli iz zemlje kad su mogli, iz straha, ili nespremnosti da se upuštaju u toliki poduhvat, i da se veliki broj njih dan danas kaje. Nekad se mora skočiti u hladnu vodu.

Trebaće i puno žilavosti i snage da se izdrži prvih par godina, jer ume da bude teško, posebno bude neprijatno dok se traži posao. Jezik se nauči, a nije ni ključan.  Trebaju radne dozvole, ali može se i bez toga, svako ko je ušao kao turista, ako je bio odlučan i vredan, našao je način da ostane. 

Svakome će trebati i mreža poznanstava da mu se u tuđini nađe i pomogne mu dok se ne snađe, ali to se uvek nekako reši na licu mesta, samo od sebe i to uglavnom budu naši ili neki drugi iseljenici, zapravo ponekad me prijatno iznenade kako su spremni da pritrče u nevolji, ne pitaju ko je koje vere.

Kakogod, nije lako, ali je izvodljivo, viđao sam ljude u pedesetim godinama koji su s iselili i snašli se. 

Nisu svjesni da odlaskom čine uslugu Srbiji

Razvijeni zapad je bezdetan, treba mi radne snage, ima posla, a to su bogata društva u kojima čovek ne mora da bude supermen da bi dobro živeo, dovoljno je da radi, a naši su iseljenici su poznati kao marljivi i lako se uklope. 

Ljude od odlaska najviše sprečava strah od nepoznatog i od neizvesnosti. Posle 30 godina seljakanja po svetu što se straha od nepoznatog tiče, mogu reći samo da su ljudi baš svuda u svetu velikom većinom dobronamerni, a kada se neko trudi i bori se, uvek se nađe neko ko to zna da ceni.

A što se zebnje od neizvesnosti tiče, tamo je mnogo manje neizvesno nego ovamo, po pravilu se čovek za par godina već snađe da mu po mnogo pitanja bude bolje nego u otadžbini, a za pet-šest je svoj na svome, ima svoj život tamo, i posle, kad se vrati i vidi cirkus iz koga je krenuo, prosto ne može da veruje da je tamo uspevao da opstane i blagosilja dan kada je uzeo kofere u ruke.

Kome je dobro kako mu je, blago njemu, neka uživa gdje je

Sprečava ih, kažu, i osećaj krivice, jer odlaze a svoju domovinu ostavljaju u rukama bagre. Oni zapravo nisu svesni da odlaskom čine uslugu Srbiji gde će biti jedan manje nezaposleni, i jedan više koji šalje novac, a priliv od dijaspore je najveći srpski devizni priliv. 

Na kraju se nadam da će se, kad odu svi što nešto znaju, ovi koji ostanu i kojima je ovako dobro i za ovo glasaju valjda uzeti u pamet. Kakogod, nema čovek obavezu da živi u državi koja mu ne pruža uslov za regularan život.

Dakle, ko ima potrebe, kome nije dobro, neka ne čeka, neka ide što pre, ili makar neka udalji decu da ne rastu i tom ludilu, jer nisu ni građani ništa krivi pa da moraju da žive tako teškim životima. Neka ide kom nije dobro, jer, da parafraziram mudru Seku Sablić: Domovina je tamo gde ti je dobro, gde poštuju tebe i tvoj rad, ne tamo gde ti je sarma.

A kome je dobro kako mu je, blago njemu, neka uživa gde je.